На први поглед, дани и недеље иза нас обележени су драматичним политичким променама, тектонским геополитичким потресима, колапсима некадашњих савезништава и израњањем новог система глобалних односа моћи — само што се све ово на првом месту одвија у информационом простору обликованом од стране западних медија, можда не без мале помоћи оних наивних извора информација са истока који и даље нису извукли основне закључке о природи хибридног ратовања у садашњем тренутку. Ситуација на терену нешто је другачија.
Недавни циркус у овалној соби који је хипнотисао међународну јавност као некакав доказ, како то говоре поједини медији на Западу, заокрета Вашингтона ка Русији (?!) био је пропраћен театралним раскидањем најављеног споразума између САД и кијевског режима (споразума који се тиче непотврђених резерви ретких метала), али не и обуставом војне и војно-обавештајне помоћи.
Starlink функционише на територији бивше Украјине баш као што је функционисао и до сада, а извиђачка активност америчких БПЛ у Црном мору заправо је у порасту што није изненађење имајући на уму чињеницу да се настављају и удари ОСУ на енергетску инфраструктуру Русије, најскорије на компресорску станицу Турског тока.
Но, ово је за текућу медијску драму мање битно — Доналд Трамп театрално је показао колико је његова спољна политика другачија од политике његовор претходника, а публика на Западу која је интересовање за украјинску драму изгубила још крајем 2023 добила је нову узбудљиву епизоду и нови повод да се осећа лично ангажованом око будућности несрећног Зеленског који се из Вашингтона вратио понижен и празних руку. Неко му сада мора помоћи, зар не?
Самит у Лондону
Тако долазимо и до јучерашњег самита у Лондону где су лидери европских чланица НАТО разговарали о заједничким корацима које ће предузети реагујући на формално промењену геополитичку ситуацију — и ови кораци, без изненађења, представљају само наставак истих тенденција које смо могли пратити током претходних година, али сада уз обновљену подршку западне јавности која је са одушевљењем дочекала оно што види као супротстављање Трампвој политици.
Од Велике Британије, Кијев ће добити 1,6 милијарди фунти помоћи за потребе куповине ракетног наоружања, као и око 5.000 ракета малог калибра које би требало да повећају ефективност украјинске одбране од руских БПЛ, док је ЕУ обећала измену буџетних норми и финансијских регулатива како би омогућила директне инвестиције у војну индустрију са крајњим циљем ”поновног наоружавања Европе” како то каже шефица Европске Комисије Урсула фон дер Лејен која је још у јулу прошле године најавила трансформацију ЕУ у војни савез. О конкретним механизмима ове милитаризације, лидери ЕУ разговараће 6. марта у Бриселу.
А, у свему овоме, успутно, поменут је и планирани рад на припреми француско-британско-украјинског предлога за обуставу ватре који је, према речима Зеленског ”веома, веома далеко” и на ком ће укључене стране радити у наредном периоду. Ваљда онолико колико то дозволе припреме за рат.
Све ово само показује да ситуација на терену у највећој мери остаје неизмењена — сукоб на територији бивше Украјине се наставља без перспектива окончања у догледној будућности, само што ће сада највећу цену у спонзорисању кијевског режима платити Европа. Вашингтон има друге приоритете. НАТО наоружање и техника и даље се пребацују у арсенале ОСУ, а европске чланице блока практично су најавиле убрзане припреме за рат са Русијом, мада уз еуфемизам ”одбране мира” од стране ”савеза вољних” чије ће трупе пре или касније ући у Украјину.
