Током претходна 24 часа добили смо више питања како од читалаца путем бота, тако и од личних познаника да ли ћемо и када ћемо написати нешто о актуелним дешавањима у Србији — истина је да ово није било у плану будући да од објаве наше претходне анализе протестног покрета нисмо променили тада изнете ставове.
Резимирајући кључне тачке, политичка криза која је у овом тренутку већ постала значајан елемент јавног дискурса на првом месту је резултат вишедеценијске декаденције политичког живота у нашој земљи — ради се о процесима који су с једне стране довели до свођења читавог државног апарата на бирократску машину у служби актуелне владајуће странке (до овога је дошло давно пре него што је СНС постао релевантан играч на политичкој сцени), а с друге до отварања врата за практично потпуно неконтролисано деловање НВО сектора и антидржавних снага које већ дуже од две деценије раде све у својој моћи да се позиционирају као координатори и главни бенефицијенти практично свих друштвених и политичких процеса.
Ове чињенице бацају сенку на посебно популарно поларизујуће тумачење актуелних догађаја у којима се повлачи оштра граница између оних који су за и оних који су против — ситуација је, међутим, далеко сложенија, између осталог и због тога што протестни покрет у свакој иоле озбиљној анализи не може заиста бити приписан некој полу-анонимној, колективистичкој и нејасно одређеној категорији студената. Како међу (познатим) организаторима, тако и међу учесницима протеста, блокада и штрајкова неретко постоје непремостиве идеолошке разлике и стога није могуће говорити о ма каквој јединственој политичкој позицији.
Тренутна форма протестног покрета
Ипак, потпуно је разумљиво зашто се на оваквом тумачењу и даље инсистира — концепт студената у Србији носи значајну политичку тежину (још од када је Јосип Броз рекао да су студенти у праву, чини се), али и функционише као штит од непријатних политичко-идеолошких питања, практично ослобађајући од давања одговора на исте, продужавајући тако илузију хомогености и уједињења око некаквих заједничких циљева.
У пракси, ситуација је знатно другачија — протестни покрет у свом тренутном облику опстаје искључиво захваљујући компромису и привременом примирју између национално-оријентисаних снага с једне стране и радикално прозападних са друге. Савршена илустрација овога био је скорашњи скандал са отворено антисрпским представама пропраћеним скрнављењем државних симбола и исмевањем и дискредитацијом СПЦ и ВС на Правном факултету, ФПН-у и ФОН-у који међутим није изазвао снажну реакцију, изузимајући неутрално ограђивање и осуде по принципу ”опростићемо овај пут”.
Ово само показује да у најмању руку две непомирљиве струје бирају да привремено оставе разлике по страни како би се одржала масовност протестног покрета — и док се једни надају да ће у актуелним догађајима видети почетак некаквог српског пролећа као увода у преко потребну обнову националног достојанства, други се надају да ће у неком тренутку најзад заменити поруке Нема предаје са заставама ЕУ и повести некакву лево-либералну обојену револуцију.
Дејства власти
У свему овоме, дејства актуелних власти била су, у најмању руку, катастрофална — не само да првобитни узроци народног незадовољства нису били озбиљно размотрени, већ је покренута шира информационо-пропагандна кампања дискриминације, дискредитације и покушаја премештања кривице било где само не на оне који се налазе на позицијама одговорности.
Посебно је поражавајуће да су власти, можда компензујући за политичку импотенцију на спољном плану, своју демонстрацију моћи усмериле управо на оне учеснике протестног покрета који су можда и најискренији у својим намерама — будући да се представници НВО сектора налазе под директном протекцијом западних амбасада још од 2007. (према процурелим документима објављеним на сајту WikiLeaks), на удару кампање застрашивања (укључујући ту и уз ангажовање Безбедносно-информативне агенције која несумњиво има далеко озбиљније проблеме), сва кривица за антидржавно деловање је пребачена на све осим на оне који су за то заиста одговорни, и који настављају да делују против националних интереса Србије без последица.
За сада последњи корак власти дошао је јуче са формалним објављивањем о оснивању Покрета за народ и државу који, у најмању руку, треба да омогући државном врху и актуелним политичким елитама да се дистанцирају од представника владајуће странке који нису деловали у складу са својим одговорностима — у обраћању председника Александра Вучића експлицитно је поручено да ће се на платформи Покрета спровести смене министара и локалних власти који нису испунили постављене задатке.
Ово, међутим, указује на покушај санирања репутационе штете и свођења објективних проблема српског државног апарата на личну одговорност неког броја појединаца — другим речима, нема никаквих назнака да ће формирање Покрета довести до почетка решавања системских проблема, већ се пре чини да ће ово бити просто ребрендирање владајуће странке са крајњим циљем симулације промена.
