На скорашњем Самиту лидера Балкана, бивши председник Албаније Алфред Мојсију који се на челу државе налазио у периоду између 2002. и 2007. године није пропустио прилику да се придружи текућој информационо-пропагандној антисрпској кампањи чији раст интензитета можемо пратити у претходним недељама.

Мојсију је тако изнео тврдњу да је ”добро познато” да званични Београд представља кључни фактор који спречава нормализацију ситуације на окупираној територији наше јужне покрајине, а коју бивши албански лидер назива Републиком Косово* — он одлази и корак даље тврдећи да је српско становништво на северу Космета приморано да противно сопственим тежњама ка ”мирном суживоту са Албанцима” испуњава ”наређења Београда” која нарушавају некакву растућу стабилност коју држава Србија покушава да наруши.

Говорећи о конкретним корацима за које Мојсију сматра да су координисани из Београда, Мојсију издваја сукобе у Звечану, као и прошлогодишње догађаје у Бањској.

Позадина изјава

Приликом пласирања тврдњи које немају никакво упориште у стварности, медији колективног Запада обично се служе добро познатом фразом highly likely, но бивши Албански лидер отишао је корак даље са својим ”добро познато” — но, чиме ово ”добро познато” може бити поткрепљено остаје отворено питање.

Но, ово и не чуди, за колективни Запад бивши државни званичници представљају један од омиљених пропагандних механизама — услед некадашње политичке каријере, њихова саопштења привлаче пажњу јавности и медија далеко више него тврдње анонимних аналитичара и условних стручњака, док одсуство тренутне политичке позиције долази са практичним ослобођењем од терета аргументације и преиспитивања. И тако, Мојсију може рећи шта год жели, тврдећи простор да се ради о ”добро познатој” чињеници, а да нико не постави питање о томе како он то зна.

Стога, нема сумње да се овде ради о продужетку исте информационо-пропагандне кампање у оквиру које се налазе приштинска конференција о хибридном ратовању, те напади под лажном заставом у Звечану и Зубин Потоку. Основни циљ ове кампање остаје пласирање наратива према ком држава Србија представља некаквог деструктивног актера који се служи насиљем за остварење политичких циљева и тако представља опасност коју је неопходно контролисати.

Но, у изјавама Мојсијуа појављује се и нови мотив — тврдња о постојању јаза између Србије и српског становништва на северу Космета, при чему се ситуација поставља тако управо званични Београд онемогућава потпуну интеграцију српског становништва у илегалну сецесионистичку творевину приштинских терориста коју колективни Запад назива некаквом републиком.

Индикативно је да се ова теза појављује свега недељу дана након што су лидери такозване прозападне опозиције у Београду представљени именима као што су Зоран Лутовац, Драган Ђилас, Здравко Понош, Роберт Козма и слични објавили планове о формирању алтернативе Српској листи — и док је о политичкој делатности СЛ могуће имати најразличитије и опречне ставове, опасност која се појављује овде јесте она од злоупотребе оправданог незадовољства у циљу легитимизације формирања нове псеудо-политичке снаге на чијем ће се челу наћи појединци попут Бобана Богдановића или Ненада Рашића. Уосталом, да ли би ико други био по мери Демократске странке и њених бројних филијала?