Током прве две године СВО, улога агресивне авангарде НАТО, у смислу оне групе унутар војног блока која се залаже за најдиректније могуће укључење колективног Запада у сукоб на територији бивше Украјине, било је поверено пре свега Пољској и државама Балтика, тадиционалним носиоцима најрадикалније русофобије у Европи.
Но, у трећој години СВО, ова ситуација се мења и све чешће у овој позицији сада видимо Француску — управо је званични Париз био формални иницијатор дискусије о слању европског контигента у бившу Украјину, а такође је и исцртао начелне црвене линије (пад Кијева и ослобођење Одесе) чији би прелазак значио директно укључење НАТО у сукоб.
И ова пракса се наставља — француски председник Емануел Макрон пре два дана не само да је дао и формалну дозволу за наношење удара француским ракетама SCALP (еквивалент британским Storm Shadow) по ”старим” областима Русије, већ је и најавио предају пет вишенаменских ловаца Dassault Mirage 2000 Кијеву.
Позадина догађаја
Све агресивнији наступ Француске у погледу сукоба на територији бише Украјине можемо посматрати у светлу неколико других аспеката спољне политике Париза — коначног колапса француске колонијалне империје у Африци (при чему се део некадашњих колонија нашао на суверенистичком путу уз подршку Русије, а део је прешао под управу Вашингтона), али и драматичног повећања ангажмана у Молдавији и Јерменији.
Да бисмо схватили како су ове чињенице повезане, морамо се осврнути на необично искрен интервју америчког председника Џоа Бајдена који је признао да у случају поновне победе на изборима планира да обликује будућност Европе на дуге стазе. Но, какве то везе има са Француском агресивном политиком?
Емануел Макрон заговорник је европске федерализације, нескривено се залажући за постепени нестанак националних држава и претварањем простора ЕУ у некакве Сједињене Европске Државе. И овај приступ свакако је компатибилан са америчким хегемонизмом који се такође залаже за брисање традиционалних националних и других културних идентитета и њихову замену савременом популарном културом као механизмом ширења америчког империјализма у друштвено-културној сфери.
Оно што видимо на терену јесте последица договора Вашингтона и Париза — Француска је изгубила Африку као зону свог утицаја будући да се показала немоћном да заустави талас антиколонијализма и суверенизације који се проширио кроз регион Сахела, чиме САД, наравно, нису биле задовољне. Али, истовремено, као утешну награду, Макрон је добио прилику да оствари свој сан — да покрене процес федерализације кроз увлачење континента у нови оружани сукоб.
