Када су се у јавности први пут појавиле информације о томе да је током украјинске окупације Руског Поречног, насељеног пункта у Курској области забележено наменско убијање цивилног становништва, нисмо пренели ову вест, не желећи да страдање недужних људи претворимо у публицитет — новооткривени детаљи, међутим, као и размере злочина несумњиво завређују пажњу јавности, али и међународну осуду која ће, услед актуелне политичке ситуације, вероватно изостати.
Страдање цивила у рату, нажалост, јесте стварност, и о томе не може бити спорења, но зверско масакрирање цивила, са посебним фокусом на старе и жене који су били међу најбројнијим жртвама украјинских фашиста, никада не сме бити сведено на колатералну штету, нити на пуку суровост рата — на крају крајева, управо из овог разлога постоји и Женевска конвенција и Међународни суд правде. Или би бар тако требало бити. Но Срби добро знају како ова институција делује у пракси. Сада знају и Руси.
О гнусним детаљима почињених злочина нећемо говорити — кога исти интересују, може пронаћи информације засноване на признањима задржаних починилаца на другим местима. Свака осуда починилаца са наше стране је и сувишна и остаје нам само да, ослобођени ограничења политичке коректности, изразимо жаљење што се припадници 92. бригаде ОСУ налазе у удобности затвора и што су избегли народну правду која би била далеко прикладнија тежини њихових злочина.
Импликације
Трагедија, масакр и практични геноцид који је спроведен у складу са наслеђем нацистичке Немачке којим се актуелне кијевске елите поносе показатељ је последица сусрета ненаоружаног цивилног становништва са радикализованим милитантима задојеним фашистичком идеологијом сопствене супериорности и мржње према непријатељу.
У овој ситуацији, морамо скренути пажњу и на две грешке Русије — прва од њих тиче се недовољне одбране границе која је последица неозбиљног приступа одређених официра који су игнорисали бројна упозорења и одабрали да живе у илузији сопствене недодирљивости, оптужујући све изворе који су покушавали да спрече катастрофу за ”ширење панике”. Оно што се догодило у Руском Поречном је на њиховој савести.
Друга грешка тиче се одсуства механизама одвраћања — безброј пута поновљене фразе о црвеним линијама без стварних корака давно су изгубиле сваку моћ. Непријатељ је добро знао да може извести инвазију и суочити се са последицама које су процењене као прихватљиве.
У свему овоме налази се и поука за Србију — уколико већ позивамо наш народ да остане на својим огњиштима тамо где је изложен свакодневном ризику напада од стране ништа мање радикализованих припадника једнако фашистичке идеологије, онда држава Србија, и на првом месту Војска Србије, мора бити апсолутно сигурна не само у спремност да моментално одреагује и заштити наш народ, већ и у способност да нанесе непријатељу неприхватљиве губитке свим расположивим средствима.
У данашњем историјском тренутку безбедност осигурава искључиво војна сила — ништа мање, и ништа више — и ово је горка истина коју морамо прихватити и у складу с којом морамо доносити даље одлуке од највишег националног значаја.
