Светски медији, како они мејнстрим, тако и они алтернативни у овом тренутку заокупљени су питањем судбине лидера Хезболе Хасана Насрале за ког израелски званичници тврде да је убијен у јучерашњем удару на Бејрут. Но, постоји могућност да је ово питање од секундарног значаја у смислу да оно неће имати одлучујући значај за даљи развој ситуације на Блиском истоку.
Иако је истина да је, као што смо писали раније, даља ескалација у интересу Тел Авива, о одржавању некакве равнотеже или промишљеној суздржаности Хезболе тешко да се може говорити — у тактичком и оперативном смислу, одлучујући фактор била је ПВО. Хезбола нема капацитете да наруши израелску ваздушну доминацију, док се Израел показао као кадар да сведе своје губитке на нивое који су далеко мањи од прихватљивих.
И управо ова чињеница налази се у основи тежине ситуације за Осу отпора — одсуство ескалације јесте пут ка војној победи Израела, док је улазак у ескалацију играње на руку Бенјамина Нетанјахуа.
Позиција Ирана
Незавидна позиција у којој се налази Хезбола додатно је отежана нејасним ставом Техерана који упркос изјавама званичника није предузео одлучне кораке да пружи помоћ Хезболи, а посебно није пошао путем директног укључења у сукоб, иако најављивана освета за израелски удар на Техеран још увек није спроведена у дело.
Суздржаност Ирана, међутим, може се објаснити приоритетима нове владе у којој су реформисти и конзервативци, по свему судећи, постигли консензус по питању неопходности слабљења санкционог притиска. Овом задатку, чини се, приписан је већи значај него регионалним питањима.
Импликације
У нади да нас уважене колеге блиске групама повезаним са Осом отпора неће схватити погрешно, принуђени смо да назовемо ствари онаквима какве јесу — ситуација се у овом тренутку развија у смеру стратешке победе Израела.
Ракетни напади Хезболе и даље не наносе осетне губитке непријатељу, позив на мобилизацију Палестинаца на Западној обали не показује назнаке успеха, а информације о иранским добровољцима врло вероватно представљају м еуфемизам за одлуку Техерана да се не меша директно у сукоб.
И са тим чињеницама, даљи развој ситуације постаје питање тактичких и оперативних фактора који не остављају превише простора за слободну интерпретацију.
Оно што, међутим, представља највећу стратешку опасност јесте почетак дезинтеграције Осе отпора која у слабости Ирана препознаје нестанак свих гаранција. И овакав развој догађаја могао би разгранату мрежу шиитских група свести на изоловане паравојне ћелије.
И све ово резултат је потцењивања непријатеља — и његових војних капацитета, али и, много значајније, његових могућности да слободно делује мимо међународног права без икаквих озбиљних последица по себе.
И ово је, очигледно, карактеристично за многе снаге које стоје против америчког империјализма — Русија је направила исту грешку почетком СВО, но до сада је из ње извукла неопходне закључке. Но, Русија има довољно ресурса и капацитета да исправи своје грешке — да ли ће исто бити случај са Ираном и Осом отпора показаће време.
Док се појављују први наводи о званичном признању погибије Насрале, постаје све јасније да времена за промену приступа има још веома мало — уколико Иран не консолидује Осу отпора и не пронађе начин да ефикасно одговори Израелу, победа Тел Авива само је питање времена. А после ње, пажња Запада и његових регионалних сателита биће преусмерена на Сирију.
