Како јавља Reuters, на предстојећем јунском самиту НАТО, лидерство блока и формално ће изнети захтев за повећањем броја војника које државе чланице морају ставити под оперативну команду пакта — тако би групација позната као Савезничке снаге за реаговање (Allied Reaction Force) била повећана са тренутних 80 бригада односно око 400.00 војника на чак 130 бригада укупне снаге 650.000 људи.

Исти извори тврде да ће прво повећање бити спроведено захваљујући групи од 40.000 немачких војника које ће Берлин припремити за ову улогу до краја деценије, уз раније најављених 10 бригада које ће прећи под здружену команду НАТО у наредних пет година.

Позадина догађаја

Савезничке снаге за реаговање представљају савремен елемент НАТО, први пут предложен на самиту у Мадриду 2022. године под називом New NATO Force Model — као директан одговор на почетак СВО, NFM је замишљен као механизам повећања опсега снага које ће се налазити у стању повишене борбене готовости и које у случају неопходности могу бити премештене на исток Европе у кратком року како би учествовале у борбеним дејствима против Русије.

Са реализацијом овог плана током 2023. године, пакт је разрадио три степена реаговања — први и основни подразумева пребацивање 100.000 војника у зону борбених дејстава у року од 10 дана од избијања сукоба, са растом ове цифре на 200.000 у месец дана и 500.000 у три месеца.

Премештањем контроле над ARF-ом са националних држава на здружену команду НАТО, пакт практично осигурава да иницијална реакција на покретање сукоба остаје ван зоне одговорности политичких лидера земаља чланица. Националне владе биће лишене механизама да спрече учешће својих војника у ратним операцијама — на овај начин, НАТО ће бити у стању да плански увуче у сукоб и оне државе које бирају политички далеко неутралнију позицију као што су то Словачка или Мађарска.

Но, у циљу остварења пуног потенцијала Савезничких снага за реаговање као армије под директном контролом НАТО, пакт мора осигурати слободно кретање људства и технике преко читаве територије Европе (као што је то својевремено схватило војно руководство Трећег Рајха) због чега у ближој будућности можемо очекивати даљи развој транспортне инфраструктуре у оквиру пројекта војне мобилности, али и политичке кораке усмерене на формализацију такозваног војног Шенгена који ће омогућити команди пакта да наређује покрете без консултација са властима држава на чијој се територији они одвијају.