Пројекат опсежне милитаризације Балтика који је колективни Запад спровео током претходне године — уз проширење постојећих војних савеза и покретање неколико нових НАТО мисија на северу Европе — упркос недавним успесима у делимичној блокади северних морских рута, сада се суочава са првим оперативним проблемима.
Ескадрила сачињена од 24 авиона из Шпаније, Немачке и Италије показала се недовољном за амбициозни пројекат успостављања потпуне ваздушне контроле изнад Балтичког мора чиме би оно било претворено у унутрашњу акваторију НАТО — што је у јуну и експлицитно поручио генерални секретар пакта Марк Руте. Међутим, смањење ангажмана САД нарушило је план ротационог распоређивања снага и учинило планиране патроле немогућим.
Због тога, НАТО се обратио Турској са молбом да своје ловце распореди на естонској бази Амари — противно ранијим плановима за турско учешће у НАТО мисији изнад Црног мора са база на територији Румуније.
Импликације
Слабост НАТО у овом погледу не треба преценити — упркос недостацима у планирању, снаге колективног Запада у овом тренутку задржавају значајан степен контроле над балтичком регијом, а Русија још увек није представила убедљив одговор ни на све учесталије претње њеним економским интересима ни, још значајније, на ризик од поморске блокаде Калињинграда.
С друге стране, ова брза и ненајављена промена планова НАТО указује на стварне разлоге онога што се у медијима представља као захлађење односа између Европе и САД — не ради се о томе да се Вашингтон повлачи из Европе, напротив, реч је о приморавању његових европских сателита да предузму мере које ће омогућити да самостално испуне задатке који су им постављени.
Управо ово се налази у основи америчке стратегије два фронта — уколико САД претендују да преживе будући сукоб са Кином и у том процесу опстану као светска сила, онда Европа мора бити у стању да самостално води сопствени рат против Русије. И то тешко да ће бити могуће све док америчке снаге остају основна снага НАТО на старом континенту.
