Чини се да Либија све чешће и чешће добија место у насловима светских медија — уколико је Западом разорена северноафричка држава пре неколико месеци била помињана само у светлу повремених унутрашњих сукоба различитих оружаних јединица, сада се то све чешће догађа у контексту интересовања светских и регионалних сила за јачање сопственог утицаја било у Триполију, било у Тобруку.
Јасно је да је катализатор овог обновљеног интересовања било зближавање генерала Калифе Хафтара који контролише источну Либију са Москвом, а пре свега кроз сарадњу са руским Афричким корпусом.
Турска и политика Запада у Африци
Овонедељни састанак начелника турске обавештајне службе Ибрахим Калина са представницима Владе националног спаса у Триполију можемо тумачити у истом овом кључу, тим пре што је ово далеко од првог пута да Анкара делује у складу са интересима западних центара моћи у Африци.
Примера ради, свега два недеље након што су се власти Сомалије обратиле Русији са предлозима за продубљивање односа и интензивирање сарадње, Ердоган је затражио од парламента да одобри увођење турског континента у државу на Рогу Африке. На сличан начин, након доласка јединица руског Афричког корпуса у Буркину Фасо, западне компаније које и даље поседују руднике у државама Сахела унајмиле су турску ПВК SADAT за потребе осигуравања безбедности.
Свему овоме можемо додати и оно што руски аналитичари називају барјактар-дипломатија, праксом продаје турских беспилотних летилица TB2 Bayraktar афричким државама са циљем стварања конкуренције Русији и Ирану.
За Турску и Запад, ово представља оно што би Англосаксонци назвали win-win ситуацијом — Вашингтон се супротставља растућем руском утицају без расипања сопствених ресурса, док Анкара добија прилику да се позиционира као регионална сила и прошири сопствени утицај.
Но, ова ситуација истовремено значи и да Турска неће тежити ескалацији — она за то просто нема капацитета — али ће зато несумњиво радити на одржавању неопходног степена тензија у складу са својим интересима и Ердогановим неоосманским амбицијама.
