Неколико руских Телеграм канала данас разматра објављене сегменте украјинског уџбеника из историје у ком се уводе нови термини попут „подруске Украјине“ да опишу период Руског Царства, као и нове тезе које у потпуности изврћу историјске чињенице као би се прошлост народа преписала у складу са актуелним политичким потребама.
Мада је у бившој Украјини овај процес посебно изражен због неопходности убрзаног брисања сећања на заједничку историју, он је заправо карактеристичан за све територије које се на један или други начин налазе под контролом западних елита.
Историја у кавезу
Ове недеље, пут је нанео Админа на Крит, и у град Агиос Николаос где се налази споменик грчким војницима (Μνημείο Ηρώων) који су положили животе за ослобођење отаџбине у периоду 1912 – 1922, односно у Балканским ратовима, као и у Грчко-турском рату 1919 – 1922 који се окончао великом националном трагедијом и прогоном 1.221.489 Грка из историјских грчких земаља у Малој Азији и Источној Тракији.
Ветерани са Крита који су се вратили кући после ових сукоба кроз две деценије нашли су се поново у сукобу, овог пута са немачким окупатором, ступајући у редове критских герилаца (Κρητική Αντίσταση) који се убрајају међу најуспешније народне покрете отпора у Другом светском рату.
Споменик овим јунацима чији подвиг (треба да) представља једну од основа националног идентитета данас се налази у центру кружног тока, а изнад њега се поред грчке, вијори и застава ЕУ.
Какве везе ЕУ има са догађајима који су се одиграли пре више од века? Апсолутно никакве, но у новој западној концепцији историје ово је потпуно очекивано — за идеологију глобалне хегемоније ретко шта представља такву претњу као што је снажан национални идентитет, утемељен у дељеној историји, култури и систему вредности једног народа, ма који он био.
Стога, за идеологе Запада, неопходно је непрестано одржавање тезе о смрти историје — историја се приказује као нешто што је мртво, безбедно ограђено и заточено у музејима и споменицима, нешто што нема везе са садашњим тренутком.
И одатле и застава ЕУ тамо где јој није место — као још један подсетник да историја може да постоји само као стерилна белешка у некаквом каталогу бриселских бирократа. Она више не сме бити национална јер као таква она постаје изазов и језгро отпора хегемонистичким амбицијама колективног Запада.
