Осврћући се на потезе Београда које је јуче током обраћања јавности најавио председник Србије Александар Вучић, а у вези са текућом хибридном операцијом усмереном на завршавање пројекта етничког чишћења простора Косова и Метохије и коначне ликвидације последњих прежитака српске државности у нашој јужној покрајини, морамо приметити да се овде већински ради о листи захтева (неки би рекли лепих жеља), пре него о конкретним корацима са конкретним резултатима.
Status Quo Ante и решавање акутне кризе
Прва, и у неку руку основна тачка која је конципирана тако да доведе до разрешења акутне кризе јесте она која захтева ”повратак на Status Quo Ante” и тако укључује захтеве Приштини да практично испуни неиспуњене договоре и анулира сопствене једностране потезе. Зашто би шиптарски сепаратисти деловали супротно курсу ког се држе већ више од две деценије? Који ће бити потези Београда уколико овај захтев не буде испуњен?
Доћи ће до ”неодложне примене гаранција Европске уније и САД”, разуме се. Но, онда питање постаје — зашто би колективни Запад деловао супротно курсу ког се држи већ више од две деценије? Очигледно, зато што ће Србија организовати ”посебне догађаје у оквиру система УН и ОЕБС” са циљем подизања свести о кршењу људских права Срба.
Подршка становништву Косова и Метохије
Друга и трећа тачка представљеног плана усмерене су на директну административну и финансијску подршку државе српском народу на окупираној територији Косова и Метохије и у том погледу несумњиво су конкретније од прве — ради се о року од 45 дана за усвајање закона о проглашењу АП Косово и Метохија подручјем посебне социјалне заштите, те практичним измештањем укинутих институција на територије под контролом Србије, односно, на другу страну административне линије.
Импликације
Говорећи о списку захтева чије ће испуњење некако гарантовати ЕУ, САД и ОЕБС, тешко је озиљно схватити ове тврдње — званични Београд несумњиво је свестан чињенице да шиптарски сепаратисти немају ни најмању жељу нити разлог да направе ма какве уступке, баш као што ни колективни Запад који је и главни одговорни за ситуацију на терену, будући да је допринео противправној сецесији крвавом војном агресијом на нашу земљу, не разматра могућност промене своје политике. Ситуација је јасна — Запад је Приштини дао carte blanche у погледу антисрпског деловања и заокруживања пројекта такозване ”косовске независности”.
Сви захтеви Београда утолико су бесмисленији уколико на уму имамо чињеницу да не постоје никакве конкретне мере које ће бити предузете у случају да шиптарски сепаратисти и њихови покровитељи одбију да их испуне — најављено ”подизање свести”, уколико је конципирано као озбиљна, а не симболичка мера, више је него наивно. Довољно је да погледамо геноцид становништва појаса Газе који се одвија пред очима међународне јавности без икаквих реакција, без икаквих озбиљних притисака на Израел. Да ли званични Београд очекује да ће српски народ добити више симпатија него Палестинци?
Што се тиче мера подршке српском народу, остали бисмо у некој мери уздржани — о њиховој ефикасности судиће наш народ на окупираним територијама, и оправданост овог корака постаће јаснија у наредним недељама и месецима. Ипак, неопходно је приметити да док одабране мере јесу осмишљене тако да допринесу опстанку Срба на Косову и Метохији, оне нажалост не чине ништа у циљу опстанка државе Србије на Косову и Метохији.
Политика страха
Оно што у свему овоме највише поражава и обесхрабрује јесте то што се званични Београд и даље слепо придржава политике страха како би њоме прикрио сопствени дефетизам, сопствену пасивност и политичку импотенцију — током практично читавог дана, државни званичници као и медији блиски властима пласирали су наратив да су избори Србије или признање независности тзв Косова или улазак у рат против НАТО са перспективама практичног колапса државности. И у овом наративу, кораци актуелних власти који су сведени на лепе жеље и некакву медијску демонстрацију неправде представљају се као једина могућа алтернатива.
Зашто се повратак преговорног процеса на платформу УН где Србија има савезнике не помиње као могућа алтернатива? Или повлачење Србије из споразума који нису испуњени и који никада нису планирани да буду испуњени (ни овде, чини се, званични Београд није научио ништа из грешака Москве)? Сазивање хитне седнице Савета безбедности УН и захтевање било повратка српске војске и полиције, било формирања нове истински међународне мировне мисије која ће заменити КФОР који је небројено пута прекршио кључне тачке сопственог мандата? Проширење броја гаранта споразума и укључивање држава које нису део колективног Запада?
Позиција Србије није лака, али није ни сведена на две крајности између којих се налази пасивно чекање неких бољих дана док све српско све брже нестаје са наше међународно признате територије. Србија има опција — оно што јој фали је храброст и политичка воља актуелних власти.
