Пре два дана, нови закон о заштити деце и корисника на интернету под називом Online Safety Act ступио је на снагу у Великој Британији — контроверзни закон не само што предвиђа неопходност употребе званичних идентификационих докумената или биометријских података за приступ корисника различитим садржајима, укључујући ту и популарне форуме и неке друштвене мреже, већ и надзор приватних порука уз редовно обавештавање регулаторног тела Ofcom о појављивању спорних садржаја.
Политичке елите у Лондону већ најављују да је ово само први у низу корака усмерених на контролу интернета — британска јавност очекује да ће у не тако далекој будућности доћи и до забране употребе VPN сервиса који у овом тренутку омогућавају корисницима да заобиђу нова ограничења.
Успон државних интервенција у дигиталном простору
Догађаји у Великој Британији само су последњи у низу примера који јасно указују да се дигитални простор у овом тренутку креће у смеру потпуне контроле и све агресивније цензуре — оснивач Фејсбука Марк Зукерберг још је прошле године потврдио да се током предизборне кампање у САД суочавао са притисцима администрације Џоа Бајдена која је захтевала спровођење блокаде одређених садржаја.
У августу 2024. такође смо могли видети задржавање Павела Дурова, оснивача Телеграма, као и санкције против Твитера због одсуства механизама цензуре десничарских садржаја у Бразилу. А, у октобру, Хилари Клинтон је поручила да интернет платформе морају бити ”лишене имунитета на одговорност за садржаје који се на њима објављују“.
Притом, Запад није једини који предузима кораке усмерене на контролу дигиталног простора — Кина већ неколико година релативно успешно примењује сопствени систем контроле садржаја (тзв The Great Firewall of China), а у последњим недељама и Русија је усвојила низ закона усмерених на блокаду платформи које дозвољавају ширење екстремистичких садржаја, уз најаве скоре блокаде месенџера из непријатељских држава, као и VPN сервиса.
Импликације
Све ово указује на то да је цензура интернета само симптом далеко ширег процеса његове фрагментације и поделе у одвојене сегменете, раздвојене системима забрана и блокада који су и сами последица све отвореније интервенције држава у дигитални простор.
И ово не представља никакво изненађење, већ пре очекиван следећи корак у глобалном информационом сукобу који се активно води, у најмању руку, већ десет година — конкуренција различитих наратива све више се замењује механизмима ограничења што у средњој и дугорочној перспективи може довести до израњања информационо апсолутно непомирљивих сегмената интернета.
У контексту у ком појединци своја политичка и идеолошка убеђења примарно заснивају на информацијама доступним у дигиталном простору, последице оваквог развоја догађаја по будућност светског политичког система могу бити колосалне.
