Како јавља амерички телевизијски канал NBC, неколико извора из Пентагона данас је потврдило да је америчко Министарство одбране приступило изради стратегије потпуног повлачења из Сирије са циљем осмишљања процеса који ће омогућити одлазак свих америчких снага уз затварање војних база у периоду од 30 до 90 дана.
О могућности оваквог развоја догађаја Доналд Трамп говорио је још током свог првог мандата (конкретно, 2018 године) када је поручио да је основни задатак у Сирији извршен са практичним уништењем Исламске државе, те да више не постоји разлог да америчке снаге продуже своју окупацију истока земље — но, као што видимо, 2018 повлачења није било и још увек је више него неизвесно да ли овог пута можемо очекивати другачији исход.
Питање сиријских нафтних поља
Један од основних разлога одлагања повлачења америчких снага јесте питање контроле над сиријским нафтним пољима у провинцији Деир ез Зор — значајни енергетски капацитети који се налазе на овим територијама већ дуги низ година експлоатишу се од стране америчких прокси-снага у виду Сиријских Демократских Снага и њима блиских курдских паравојних и параполитичких организација чиме је загарантована апсолутна контрола Вашингтона над токовима сиријске нафте.
Да ли је администрација Доналда Трампа спремна да одустане од ових ресурса за сада остаје питање без одговора — но, имајући на уму индикације да регионалне државе ОПЕК-а, а у првом реду Саудијска Арабија, нису исказале спремност да делују у складу са захтевима Беле куће и повећају производњу нафте у циљу обарања тржишне цене, задржавање контроле над сиријским ресурсима могло би дати Белој кући додатан адут да испровоцира нестабилност на тржишту без ослањања на сопствене стратешке резерве које су већ смањене за време мандата Џоа Бајдена.
Курдско питање и турска доминација
Уколико се контрола над сиријским нафтним пољима не покаже као довољна мотивација за останак америчких снага у ратом разореној земљи, њихова будућност постаће више него неизвесна — у овом тренутку, једино што спречава турску офанзиву против курдских снага на северу земље јесте присуство америчких база које и даље гарантују безбедност курдских СДС. Оног тренутка када ових гаранција више не буде, неће постојати ништа што ће спречити Ердогана да реализује свој дугогодишњи план и успостави контролу над читавом северном Сиријом посредством сопствених прокси-снага из редова СНА.
У овом случају, власти у Дамаску врло вероватно одлучиће се на компромис са Анкаром, укључујући лидере СНА у новоформирани војно-политички врх чиме ће бити осигуран више него значајан турски утицај на даље политичко деловање Сирије — на овај начин, САД ће не само изгубити једну од најефикаснијих прокси-снага на Блиском истоку, већ и доминацију над Дамаском која ће у том случају припасти Турској. А, рачунати на лојалност Ердогана у дугорочној перспективи тешко да би представљало разуман корак.
Ризик од успона Исламске државе
Но, уколико Дамаск и Анкара не постигну консензус по питању коначног решења курдског питања, или уколико се покаже да су СДС и њихови савезници превелик залогај за Турску, те да блицкриг каквом се Ердоган нада неће бити могућ, појављује се врло стваран ризик од новог периода дестабилизације земље који ће несумњиво искористити терористи Исламске државе који већ сада обнављају своје капацитете и припремају се за обнову својих активности у погодном тренутку.
Без непосредне подршке оружаних снага САД, Курди лако могу изгубити контролу над затворима на североистоку земље где се у овом тренутку налазе стотине искусних бораца Исламске државе, као и хиљаде перспективних регрута који су радикализовани током заточеништва — последице оваквог сценарија већ смо видели у Ираку почетком претходне деценије. И уколико до оваквог рапидног јачања терориста заиста и дође, јасно је да је само питање времена када ће изнад сиријских нафтних поља поново бити подигнута црна застава.
