Вест о именовању Олександра Литвињенка за новог амбасадора Украјине у Београд већ је привукла оправдану пажњу домаће јавности, на првом месту због његовог претходног ангажмана у обавештајним и војним структурама кијевског режима.
Непосредно након мајданског пуча, Литвињенко се нашао на месту заменика секретара Савета за националну безбедност и одбрану, а у предвечерје почетка СВО био је начелник Спољне обавештајне службе Украјине. У марту 2024. вратио се у СНБО, овог пута на месту генералног секретара.
Корак без преседана?
Окончање каријере у обавештајно-безбедносним круговима и њена замена амбасадорском позицијом у Србији која за Украјину тешко да представља спољнополитички приоритет на први поглед чини се необичном — но, ово није први пут да се кијевски режим одлучује на такав корак.
Литвињенков претходних, бивши секретар СНБО Алексеј Данилов био је послат је у Молдавију где је Кишињев убрзо отворио аеродроме за теретне авионе ОСУ и започео разговоре о могућем учешћу украјинских специјалних јединица у реализацији војне операције против Придњестровља.
Политички ангажман обавештајних служби кијевског режима могли смо видети и у Мађарској где су, процурели документи опозиционе проевропске партије Тиса открили везе њеног лидера Петера Мађара са Роландом Цебером, личним пријатељем начелника ГУР-а Кирила Буданова, који је организовао финансирање Тисе кроз мрежу НВО у Закарпатској области.
Кијев и Београд — Контекст
До доласка Литвињенка у Београд долази у светлу све отворенијих порука српских власти да неће бити могуће гарантовати да оружје и муниција произведени у Србији неће завршити у рукама ОСУ — противно руско-српском споразуму постигнутом у мају. Није искључено да ће управо организација војно-техничке сарадње бити један од приоритета новог амбасадора.
Још један директан интерес Кијева може се тицати текуће политичко-економске кризе повезане са санкционим притисцима на НИС — захваљујући обавештајном искуству, Литвињенко може имати улогу у праћењу механизама којима Москва настоји да очува позиције у условима очигледног истискивања.
Но, изнад свега, искуство стечено у периоду 2014-2019 чини новог амбасадора специјалистом за промовисање антируске политике и обрачун са проруским снагама, укључујући ту и посредством организације радикализованих антируских паравојних група које су одиграле значајну улогу у реализацији Мајдана.
Овакав ангажман у потпуности је усклађен како са октобарском инвестицијом Велике Британије у износу од 4 милиона фунти која је намењена ”супротстављању руском утицају на Балкану”, тако и са именовањем још једног ветерана Мајдана, Андреаса фон Бекерата, за шефа делегације ЕУ у Србији.
Удар на Мађарску преко Србије
С друге стране, није искључено да се на списку приоритета новог амбасадора налази и Мађарска — још у августу смо писали да постоје бројне назнаке да се сценарио обојене револуције у Србији реализује, између осталог, и са циљем удара на енергетску безбедност Будимпеште.
Оваква интерпретација додатно добија на значају у светлу недавног сусрета руског председника Владимира Путина и мађарског премијера Виктора Орбана на ком је речи било и о могућој продаји Гаспромових акција у НИС-у и Лукоилу мађарској компанији MOL — према званичним изворима из Руске Думе, Москва је начелно отворена за овакав споразум.
Импликације
Од почетка СВО, колективни Запад често је користио украјинске службе за супротстављање руским интересима широм света — у Сирији, Судану и, према неким изворима, Малију — па се ангажовање СБУ и ГУР за хибридне операције у Европи не може искључити.
Имајући у виду најављену борбу Брисела против идеолошки неподобних наратива и политичких снага, као и формирање нове обавештајне агенције под директном контролом Европске комисије, сви су изгледи да Литвињенко у Србији неће наступати дипломатски, већ оперативно — укључујући мешање у питања од стратешког значаја.
