Према информацијама које објављује међународна организација за превенцију насилног екстремизма GCERF (Global Community Engagement and Resilience Fund), државе Централне Азије у овом тренутку представљају светске лидере по броју својих грађана који су се од пада Башара Асада вратили из сиријских затвора назад у отаџбину — тако је Казахстан за мање од две недеље примио 754 човека, Киргизија 533, Узбекистан 531, а Таџикистан 381.
Другим речима, више од 2000 људи који су претходне године провели у заточеништву сада се налази на територији централноазијских држава потпуно слободно — а, о томе како су се они уопште нашли у сиријским затворима довољно говоре читави одреди Узбека који су се у скорашњим борбама нашли у редовима терориста групе Тахрир ал Шам. Исти они који су током свог марша на Дамаск и отворили врата сиријских затвора.
Позадина догађаја
Овакав развој догађаја несумњиво представља озбиљан безбедносни ризик и у овом тренутку чини се више него оправданим поставити питање зашто државе Централне Азије бирају да ни на који начин не сместе ове појединце, у најмању руку, под присмотру безбедносних служби будући да су они, ако не и сами припадници исламистичких група, онда несумњиво били изложени радикализацији — горко искуство Ирака из ког је својевремено свој успон започела Исламска држава довољан је аргумент у прилог овој тези.
Више него либералан став централноазијских држава може се објаснити убеђењем да радикали који су се вратили из Сирије не планирају да се дуго задрже у отаџбини — и даље слабо контролисана миграција из Централне Азије у Русију представља погодан механизам инфилтрације и каснијег укључења у рад терористичких ћелија које управо у мањинским заједницама проналазе кандидате за извођење терористичких напада као што су били масакр у Крокус Сити Холу, каснији догађаји у Дагестану, те скорашњи атентат на Игора Кирилова.
Интересантно је да је на раст терористичке претње у режији Запада, али и са посебним фокусом на Централну Азију још у октобру упозорио Сергеј Наришкин, начелник Спољне обавештајне службе РФ (СВР) који је јавности саопштио да Москва располаже информацијама које указују на то да колективни Запад планира да пребаци значајан број радикалних исламиста са Блиског истока у зону СВО где би они у редовима ОСУ стекли искуство у рату против Русије, да би потом били пребачени у централноазијске постсовјетске републике где ће се бавити дестабилизацијом безбедносне и политичке ситуације.
С тим на уму, државе Централне Азије не би требало да потцењују опасност по сопствену унутрашњу безбедност, но постоји могућност да се њихове власти ни не питају много у погледу доношења ове одлуке — са јачањем утицаја Организације Туркијских Држава која је током 2024 направила значајне кораке ка трансформацији из културне организације у војно-политички блок, те све очигледнијим прозападним корацима Казахстана и јачањем антируских снага у Узбекистану, суверенитет ових постсовјетских република чини се све порознијим.
А, уколико томе додамо и октобарско саопштење Пентагона у ком се најављује интензивирање војних активности НАТО на простору Централне Азије, формално под изговором борбе против терористичких група (на првом месту, Вилајета Хорасана), постаје јасно да оно што сада видимо на терену може представљати прве кораке у формирању новог антируског фронта који ће у будућност бити активиран са циљем коначног разбијања блока ОДКБ и стварања оружане претње јужним и централним областима Руске Федерације.
