
У последњих неколико недеља у западним медијима могли смо видети прилично упечатљив нови тренд — паника око новог успона исламистичког тероризма достиже нивое какви нису виђени од друге половине 2010-их година, а у центру ове хистерије налази се авганистанска филијала Исламске државе, Вилајет Хорасана.
Тако је немачки BILD објавио да су америчке базе у Европи преведене у стање повећане борбене готовости управо због страха од могућих напада Вилајета Хорасана (иако је CNN објавио да је разлог страх од руских диверзаната), а бројни британски медији објавили су информацију о томе да ова група располаже са чак 9.000 милитаната на простору Авганистана и околних држава. Најзад, према информацијама медијске куће NBC News, администрација актуелног америчког председника Џоа Бајдена покренула је преговорни процес са Талибанима, а са циљем постизања договора о заједничкој борби против Вилајета Хорасана на територији Авганистана.
Позадина догађаја
Оваква пажња коју Вилајет Хорасана добија у западним медијима несумњиво изазива чуђење — док је група несумњиво одговорна за низ гнусних злочина против цивилног становништва (укључујући ту и њену умешаност у терористички напад у Крокус Сити Холу), она је далеко од ефикасне, и још даље од стратешке претње, посебно након доласка Талибана на власт у Кабулу и почетка немилосрдне кампање ликвидације Исламске државе у земљи.
Тврдња о 9.000 припадника ове групе једнако је апсурдна из једног простог разлога — на територијама које нису под контролом Талибана просто је немогуће сакрити овај број људи. Пећине у планинама које су користили сами Талибани просто немају довољно простора за овакве снаге, а алтернатива томе јесте отворена равница на којој нема начина да се трагови боравка великих оружаних снага сакрију.
Но, за Запад, фокус на Вилајету Хорасана вишеструко је користан — на првом месту, ово је још један начин да се Вашингтон и његови сателити ограде од терористичког напада у Москви и покажу да не могу стајати иза њега будући да се и сами боре против исте групе. Ово је, на крају дана, добро позната стратегија САД. Друго, након пораза и практичног нестанка Исламске државе из јавног дискурса, формирање наратива о новом непријатељу игра значајну улогу у одржавању неопходног степена страха у јавности држава колективног Запада, страха који игра кључну улогу у осигуравању прећутног одобравања милитаризације Европе.
Најзад, сви ови наративи врло вероватно представљају информациону припрему за повећање присуства Запада на простору Централне Азије — у мају ове године, Турска академија за обавештајну делатност која делује под менторством Лондона већ је објавила о расту терористичке претње на овом простору, предлажући притом да управо Анкара може преузети лидерску позицију у решавању овог проблема. Но, имајући на уму и скорашње војне вежбе САД и Таџикистана, сви су изгледи да Вашингтон не планира да у потпуности препусти реализацију ових планова посредницима.