Седница Европског парламента посвећена смрти Алексеја Наваљног (јер Европска унија нема нити један унутрашњи проблем, па се бави тривијалним руским опозиционаром) дошла је уз очекивану дозу демонстративне патетике, псеудодемократских крилатица о ”крвавом ауторитаризму Москве” и, наравно, позива на слободан рад ”независних медија” у Русији (који су, игром случаја, финансирани са Запада).
О лицимерју ЕУ у овом погледу — исте те ЕУ која је забранила руске медије, али и историјска остварења руске културе, а притом се бави насилним разбијањем демонстрација сопствених пољопривредника који су доведени на ивицу егзистенције сервилношћу пред Вашингтоном — може се много тога рећи. Но, постоји далеко значајнији елемент јучерашњег циркуса у његовом закључку:
Свака промена у Руској Федерацији мора укључити деимперијализацију, деколонизацију и рефедерализацију државе, као и јавни раскид са империјалистичком прошлошћу Русије.
Значај формулације
Ни мање ни више, Европски парламент одлучио је да практично препише руски Устав и научи руски народ какву државу треба да има. Али и колику — фраза ”деколонизација” користи се од стране са Запада финансираних сепаратистичких покрета да означи план распада Руске Федерације и формирања већег броја независних држава на њеној територији.
Као таква, ова формулација представља можда најрадикалнију ескалацију реторике још од почетка СВО — она директно и нескривено позива на ликвидацију руске државе у свом садашњем облику.
И о последицама покушаја реализације овог сценарија се може много тога рећи — много тога о томе говори и руска нуклеарна доктрина, но јасно је да ЕУ нема илузије да Москву занима шта Брисел мисли. Сензационализам овог хипер-агресивног наступа представља само још један елемент текуће кампање подизања тензија која је започела са Макроновим позивом на увођење европских трупа на територију бивше Украјине.
А ова кампања и заоштравање реторике лако могу бити одраз нервозе Брисела — Русија несумњиво преузима иницијативу на фронту, Вашингтон тоне у унутрашње проблеме у светлу претстојећих избора који притом могу довести на власт кандидата који заступа изолационистичку политику. Последица ових процеса може бити то да се ЕУ нађе сама са антагонизованом Русијом чија је економија прешла на ратне реалије, а армија стекла непроцењиво искуство. Можда Брисел има разлога да буде нервозан?
