Док се ситуација са хапшењем Павела Дурова оснивача и директора компаније чији је производ Телеграм још увек далеко од свог разрешења, још једна медијска драма се одвија у Бразилу где је судија врховног суда Алехандре де Мораес наредио спровођење блокаде бившег Твитера, сада платформе познате као X услед одбијања њеног директора Елона Маска да назначи локалног представника компаније и плати казну у износу од више од три милиона долара због одбијања компаније да увде механизме регулисања објављених садржаја.
Ситуација у случају платформе X отворено је политичке природе — Алехандре де Мораес залаже се за цензуру десничарских ресурса које оптужује за ”ширење мржње” и у овоме има пуну подршку Демократске странке САД. С друге стране, и потпуно очекивано, у одбрану Маска стала је Републиканска странка што целу ситуацију чини утолико комичнијом, претварајући дигитални простор Бразила у фронт за информациони и медијски обрачун супротстављених струја у САД. А за све ово, цену могу платити обични Бразилци који се у случају прихватања Мораесових максималистичких захтева могу суочити са казном у износу од 9.000 долара за заобилажење цензуре путем VPN сервиса.
Импликације
Свему овоме можемо додати и (још једно) скорашње сведочење директора Фејсбука Марка Зукерберга у америчком Конгресу где је откривено да је америчка администрација вршила притисак на компанију како би она цензурисала одређене садржаје у светлу текуће предизборне кампање — ово сведочење, међутим, није било неопходно, будући да је Фејсбук од почетка СВО јасно показао да ће деловати у интересу глобалистичких елита. Тако је платформа, на пример, већ у првим данима СВО објавила да се цензура говора мржње и позивања на насиље неће примењивати уколико је она усмерена против Русије и Руса.
Сви ови примери указују на једну чињеницу — политичке елите препознају опасност алтернативних медија по брижљиво изграђиван информационо-медијски монопол и сада предузимају активне кораке усмерене на елиминацију претње. И у овоме, оне могу имати успеха — док је случај Телеграма у неку руку другачији, већина ових платформи ипак зарађује на првом месту захваљујући рекламама. Стога, њихова блокада, а посебно на огромним тржиштима какав је Бразил може довести до губитка клијената, а тако и губитке зараде и губитка перспективе за даљи рад.
И овде не треба бити заблуде — политичке елите располажу техничким могућностима да блокирају одређене интернет ресурсе, и уколико одлуче да то учине, не постоје стварне препреке. Овакви методи, наравно, могу се заобићи употребом VPN сервиса, но појављивање додатних корака неопходних за добијање информација значајно ће смањити број оних који су вољни да у том циљу улажу додатне напоре. Ипак, притисак на саме платформе, као и притисак на интернет компаније (које би, рецимо, према Алехандру де Мораесу морале обавештавати надлежне органе о употреби VPN сервиса) био би далеко ефикаснији начин да се присуп информацијама ограничи посредством ликвидације непожељних извора са водећих платформи.
Све ово указује на улазак у једну нову еру дигиталне контроле информација у којој се одређеним органима који играју улогу цензора могу дати додатна овлашћења у циљу елиминације неподобне информације и санкционисања како њених ствараоца, тако и њених конзумената. Но, ово свођење слободе говора и слободе информисања на мртво слово на папиру никога не треба да чуди. Право питање је како ће се алтернативни медији и њихови конзументи адаптирати на нову орвеловску стварност.
