Током јучерашњег дана, израелски лист The Times of Israel, позивајући се на изворе у ваздушним снагама земље, објавио је да Тел Авив планира скоро покретање кампање уништења нуклеарних потенцијала Ирана војним путем — према објављеном тексту, слабљење иранских прокси снага и Осе отпора у целини, као и сада већ потпуни престанак постојања сиријске ПВО створили су јединствену прилику за директан масовни удар на циљеве на територији исламске републике.

Могуће даље проширење кризе најавио је и израелски премијер Бенјамин Нетанјаху када је у обраћању јавности ”обећао” грађанима Ирана да ће у блиској будућности сведочити појављивању ”новог, мирољубивог Ирана будућности” — јасно је да се иза овог еуфемизма крије визија сломљене и политички потчињене исламске републике која више не би била кадра да игра улогу регионалног ривала Израелу.

Позадина догађаја

Говорећи о могућности директног напада Израела на Иран, неопходно је имати на уму да је Техеран далеко од онога што је био за време мандата Ебрахима Раисија и ере суверенизма ”старе гарде” коју су уз покојног председника сачињавали Амир Абдолахијан и Али Шамханиреформистички председник Масуд Пезешкиан показао је да нема ни далековидост ни одлучност свог претходника, а фокус нове владе на слабљење западних санкција не само да није остварио никакве економске резултате, већ је и довео до потпуне пасивности пред убрзаном дезинтеграцијом Осе отпора.

Одлучнију реакцију нисмо видели ни од врховног вође Ајатолаха Алија Хамнеја који се у својој 84. години несумњиво приближава окончању свог мандата — након смрти Ебрахима Раисија, једини преостали кандидат за његовог наследника јесте његов син Моџтаба Хамнеј од ког тешко да можемо очекивати другачији приступ. Чак напротив, Моџтаба је својевремено одиграо кључну улогу у довођењу прозападног Махмуда Ахмадинежада на власт, а његово присуство, званично, некаквом научном симпозијуму у Гватемали (једном од упоришта САД у Централној Америци) у октобру 2023 тешко да улива оптимизам у погледу његовог суверенистичког опредељења.

Уз све то, чини се да се и Корпус чувара исламске револуције суочава са озбиљним проблемима — губитак Сирије представљао је болан, ако не и критичан ударац на мрежу проиранских снага у региону услед последичног пресецања копнене везе између Ирана и Либана, а иранска скупштина већ је у првим данима после пада Башара Асада организовала затворено заседање са учешћем главнокомандујућег организацијом, Хосеина Саламија у циљу откривања криваца за катастрофу која се догодила у претходним данима.

Све ово чини ситуацију у Ирану врло забрињавајућом, а Техеран знатно ослабљеним и стога могућност да Израел искористи тренутак и нанесе директан удар на стратешке капацитете исламске републике у овом тренутку морамо схватити озбиљно.