Пише: Радомир Јеринић, политиколог
Ако је неко мислио да је дипломатска акробатика Београда бескрајна и да се може вечно ходати по геополитичкој жици без појаса за спасавање, ево нас — стигли смо до тачке где се жица претворила у канап, а канап у омчу. Озбиљно нарушавање односа са Русијом више није хипотеза већ суви политички факт.
О симболичком понижавању Србије и жртава НАТО агресије не вреди ни трошити превише речи. А режим, наш поносни наследник традиције ауто-колонијалног самопоништавања, стоји на тој археологији и клима главом Вашингтону као неко ко је коначно одлучио да нађе своје место у мозаику НАТО империје.
Наравно, уз извесне изузетке — као што је наоружавање Војске, за које морам признати да представља ретку, скоро егзотичну појаву рационалности у целој овој политичкој оперети. Добри односи са Истоком су такође похвални. А и Кина нам је, Богу хвала, остала, уз Москву, један од последњих партнера који не долазе са упутством за употребу и списком идеолошких обавеза. Али то је све привремено, док запад не процени да је и тај однос потребно „усагласити“ са општим идеолошким поретком ствари.
Тако да данашња политика званичног Београда у суштини изгледа као куповина карте у једном правцу — без пртљага, без права на повратну вожњу — за велелепни европски аутопут, онај који лепо изгледа на разгледници, али се у пракси редовно завршава у зони рата, санкција и геополитичких непријатности.
Читав овај процес делује као убрзано, добровољно напуштање геополитичке субјективности у пар корака. Са становишта опозиционара — оног који још увек верује да национална политика служи некоме осим личним рејтинзима — ово је школски пример импотенције државне стратегије: Косово се препушта империјалној инерцији, Република Српска препушта туђим плановима, а пут у ЕУ личи на онај вечити тунел у којем никад не стиже светло, али су нам бар продали причу да га можемо замислити.
Неко ће рећи: „То је једини начин да се води спољна политика.“ А ја бих додао — није једини, али јесте једини конзистентан у својој неспособности.
Црногорске лекције
Ако се настави ова наша бриљантно осмишљена стратегија самоспасавајуће капитулације, која се као благородна лозинка понавља: „мали смо, шта ћемо, не можемо ништа“, Србија ће ускоро постати регионални шампион у дисциплини геополитичког самопоништења. Ако Црна Гора већ шаље војнике на украјински фронт под НАТО командом, не брините — ми ћемо, уз мало креативности, пронаћи начин да ратујемо и без војника. Довољно је само да наставимо да се предајемо унапред — превентивно, проактивно и визионарски.
Што би рекли наши јунаци транзиције — од Ђинђаре, преко Флекавог, па све до Вируса Политичког Опортунизма у људском облику — Србија „више неће ратовати“. И заиста, звучи изузетно племенито. Ма дивно. Само остаје ситница: ако би та опција — да ми једноставно не ратујемо — заиста постојала у каталогу светских конфликата, одавно би је поручили и Американци, Кинези, Руси, па и последњи бунтовни хероји Глобалног Југа у Сахелу.
Једини избор који заиста постоји је, како класична геополитичка школа учи, трагично једноставан: или ратујеш за себе, или ратујеш против себе. Србија последњих деценија упорно бира овај други модел — јединствен пример државе која, уместо да води спољну политику, води обредно самокажњавање у нади да ће то умилостивити хегемона. То је као да жртвујеш сопствену територијалну сувереност као жртвену јагњад у храму евроатлантског Зевса — уз наду да ће громови прескочити твоју кућу.
Мишљење актуелних елита, сачињено у лабораторијама страха и политичког конформиpања, може се сажети на једну кристално јасну формулу: боље да се уништимо сами, него да нас Брисел уништи — јер ако нас они униште, то би било фатално за наше односе, а то не смемо дозволити. То је ново достигнуће у теорији међународних односа: док су империје одувек убијале вазале да би кажњавале непослушност, ми смо прва држава у историји која разматра да се превентивно убије сама, како империја не би морала да троши своје драгоцене ресурсе. Ако то није врхунац модерне геополитике — онда заиста не знам шта јесте.
