Пре само три дана писали смо о покушајима мађарског премијера Виктора Орбана, и у мањој мери, турског председника Реџепа Тајипа Ердогана да преусмере политику колективног Запада са пута који води директној конфронтацији са Русијом, ка перспективама проналажења компромисних решења и окончања сукоба на територији бивше Украјине — међутим, већ сада је јасно да у Бриселу неће бити подршке за ове напоре.
Иако је мађарски премијер остао доследан својим ставовима и колико јуче послао лидерима држава чланица ЕУ конкретне предлоге усмерене на деескалацију кризе које је разрадио након својих посета Кијеву, Москви и Пекингу, одговор Брисела био је практични бојкот мађарског председавања Саветом Европе — Европска Комисија званично је саопштила да ће до окончања мандата Мађарске друге чланице ЕУ на неформалним заседањима Савета Европе бити представљене не дипломатама, већ цивилним бирократама.
За то време, у Европском парламенту покренута је петиција која позива да се Мађарској ускрати право гласа у свим институцијама ЕУ — ово, међутим, остаје симболичан потез који су подржали само посланици странака глобалистичке левице и зелених странака. У оба ова случаја, као главни разлог наводе се Орбанове ”неодобрене” посете Москви и Пекингу.
Позадина догађаја
Све ово тешко да представља изненађење — у претходним данима, највиши званичници ЕУ, укључујући ту председника Европског савета Шарла Мишела, шефа европске дипломатије Жозепа Бореља и председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен упутили су оштре критике Орбану и оградиле се од поступака мађарског премијера, тврдећи да он није имао овлашћења да на својој мировној турнеји представља интересе ЕУ.
Ово нас доводи до врло интересантне ситуације — уколико су Орбанови напори усмерени на постизање мира били иницијатива лидера суверене државе, а не иницијатива званичника ЕУ, и уколико око тога постоји сагласност на нивоу лидера ЕУ, зашто Брисел активно покушава да саботира мађарско председавање Саветом Европе? Питање је, наравно, реторичко — ради се о само још једном у низу примера тоталитаризма бриселских елита које не допуштају одступање од утврђеног ”исправног” мишљења. И ово ни није тајна — након што је Орбан стигао у Москву, Шарл Мишел отворено је дефинисао једини прихватљив став за Брисел:
Европски савет је јасан: Русија је агресор, Украјина је жртва. Не може бити дискусија о Украјини без Украјине.
Оно што ситуацију чини још апсурднијом јесте одсуство истог типа критике када је француски председник Емануел Макрон отворено лобирао за увођење европских армија на територију бивше Украјине — у овом случају, један лидер активно је промовисао иницијативу која је требало да се реализује на нивоу ЕУ, тврдећи да је овај корак ”од непроцењивог значаја за безбедност и стабилност Европе”. Но, реакције није било, ни од Мишела, ни од Бореља, ни од фон Лајенове. А посебно није било позива на ускраћивање Француској право гласа унутар ЕУ, иако је она практично покушавала да увуче ЕУ у рат. Магија демократије на делу.
Све ово, међутим, није ништа ново. И за сваког ко прати догађаје на светској политичкој сцени, нема ни најмањег изненађења што је ЕУ на Орбанове мировне напоре реаговала како јесте. Но, ови догађаји од изузетног су значаја за све оне који још увек гаје илузије да је процес евроинтеграциа некаква карта за светлу будућност. Ситуација је заправо, потпуно супротна — Европска Унија све се више открива као диктаторска наднационална абоминација чија је једина функција спровођење наређења издатих из Вашингтона. И у овом тренутку, будућност ЕУ не чини се ни најмање светлом.
