Колико јуче (када су вести о ситуацији у Курској области пренели и мејнстрим српски медији), од неколико појединаца (који нису корисници Телеграма) Админ је још једном добио често питање — зашто Путин допушта ово? Зашто Русија не уради то и то? Ма, сад ће, само што није…
Наравно, постоји и друга крајност, врло честа на Телеграму, где одређени појединци демонстрирају своје врсно познавање материје коментарима у маниру разбили су Русе, Шојгу ово, Герасимов оно.
У оба ова случаја ради се о одсуству објективне оцене и актуелних догађаја, и шире ситуације у зони СВО, и природе савременог ратовања уопште — ради се о претпоставкама, очекивањима и изјавама које су засноване на медијским наративима, а не на чињеницама.
Између Спутњика и Пригожина
Говорећи о првом приступу, јасно је да се ради о појединцима чије се схватање алтернативног информисања заснива на локализованим великим руским медијима као што су РТ или Спутњик — без претензија да дамо некакву оцену њиховог рада, морамо приметити да је њихова информациона стратегија заснована на једној једноставној премиси. Всё идёт по плану.
И истину говорећи, пре почетка СВО, алтернативни видови информисања у смислу на првом месту Телеграма нису били ни приближимо заступљени у српском свету колико су данас. И за многе, РТ и Спутњик заиста су били све што је у понуди на тржишту информација.
Информациони рат је озбиљна ствар (баш као и онај оружани), но постављење превисоких критеријума показало се проблематичним након Херсона, Харкова и уопште након што СВО није окончана кроз два дана. Резултат је био велики број дубоко разочараних људи чије су се основне претпоставке о, условно говорећи, руској војној моћи практично срушиле.
И ту се појавила одређена замена теза којом су се, на пример, послужили извори блиски ПВК Вагнер, или Игору Стрелкову, а који су иступили са оштром критиком војног, а у значајној мери и војно-политичког руководства Русије.
Но, и радикална критика се показала као проблематична — људи су сада своје лично разочарење (које је на првом месту резултат нереалних очекивања) могли преусмерити на Шојга и Герасимова или руски политички систем шире, поново избегавајући суштину проблема.
Зашто је све ово значајно?
Само је природно тражити једноставне одговоре, а посебно онда када су они у складу с оним што желимо, но избегавање објективних чињеница само ће довести до нових погрешних очекивања и до нових разочарења чиме се могу и хоће послужити они заинтересовани за манипулацију јавним мњењем.
Ситуација у зони СВО, баш као и ситуација у армији РФ није нешто што се може свести на једну реченицу (или на једног условног кривца) — ради се о вишеструким факторима од неефикасне бирократије, преко затворених кругова у официрском корпусу, до познатог проблема улепшаних извештаја и многих других озбиљних проблема који захтевају хитно решење.
Но, све то не даје оправдање за ниподаштавање изванредних резултата бројних официра , бројних обичних војника који су извели маестралне офанзивне, али и дефанзивне операције.
Но, време ће свакако све поставити на своје место — баш као што се сада, када руски војно-индустријски комплекс осигурава максималну снабдевеност, попуњавање залиха и извоз, више нико не сећа мањка муниције зиме 2022 и пролећа 2023, тако ће и онда када проблеми у армији РФ буду решени, јавност заборавити на изазове чије је превазилажење и омогућило остваривање резултата и изградњу нове, савремене и изнад свега функционалне структуре.
