Паралелни процеси
Вишемесечна политичка и друштвена криза у Србији, пролазећи кроз периоде релативног затишја и успона тензија, остаје блиско повезана са ширим регионалним процесима, а пре свега са све озбиљнијом ситуацијом у Босни и Херцеговини где се Република Српска суочава са све отворенијим нападима.
Ово је било случај у марту када су службе Федерације покушале да добију међународну подршку за операцију хапшења Милорада Додика, и то у истом периоду када је НВО сектор у Србији припремао план насилног упада у државне институције — и ово је случај и сада.
Хронологија догађаја
Прву назнаку скорог почетка нове фазе ескалације могли смо видети почетком августа, са одлуком Апелационог суда БиХ да потврди првостепену пресуду председнику РС због непоштовања одлука нелегитимног високог представника Кристијана Шмита — четири дана касније Централна изборна комисија БиХ објавила је о одузимању мандата Додику, што није прошло без реакција у Београду где је потпредседник Владе објавио да Србија неће седети скрштених руку.
Већ наредног дана, српска филијала америчког CNN, новински портал N1, објављује да је група тзв стручњака за људска права из неколико организација које делују при УН упутила апел властима Србије у ком се, како наводе, захтева обустава полицијске репресије против „студената, професора, НВО сектора и грађана“.
Колико сутрадан, министар спољних послова Србије у Вашингтону се састаје са шефом америчке дипломатије који позива Београд да „смањи тензије у Босни и Херцеговини„, а апел тзв међународних стручњака постаје пророчанство које се само испуњава недељу дана касније са првим сукобима на улицама српских градова који избијају 13. августа.
Дрина као линија раздора
Прерастање демонстрација у насилне нереде било је пропраћено опсежном медијском кампањом током које је пласиран и наратив да су полицијске снаге које су се на улицама супротставиле маскираним и наоружаним „грађанима“ заправо полицајци Републике Српске.
Они извори који су учествовали у ширењу ових навода, на првом месту посредством друштвене мреже X, тако тврде да су полицајци из Србије одбили да учествују у санацији нереда због чега је званични Београд био приморан да се за помоћ обрати Бања Луци која је тако представљена као „савезник режима“ — и ово је далеко од првог пута да се овај мотив појављује у српском медијском простору.
Све ово показује да су актуелна ситуација у Србији и покушаји успостављања контроле над Републиком Српском елементи истог процеса, опсежног и отвореног хибридног рата који за циљ има потпуну ликвидацију српског народа као сувереног политичког чиниоца на Балкану, а тиме и коначно затварање тзв српског питања.
Тактички приступ снага које стоје иза ових процеса је јасан — претварање Дрине у линију раздора у српском народу, уз паралелну парализу државног апарата у Србији за циљ има изолацију Бања Луке која без отворене подршке Београда тешко да ће имати капацитета да се одупре колосалним спољним и унутрашњим притисцима.
С тим на уму, чини се да Дрина постаје место на ком ће српски народ или направити избор да остане историјски субјекат, или ће постати подељен, ослабљен, неми посматрач сопствене судбине чији ће курс бити исцртан у западним центрима моћи.
Интернационализација унутрашње кризе
У претходних неколико месеци, улога иностраних актера у координацији унутрашње политичке кризе била је углавном посредна, са неколико значајних изузетака као што су посета Луције Плавакове седишту ПСГ или састанак Каје Калас са лидерима прозападне опозиције, представницима НВО сектора и тзв студентског покрета.
Ситуација на терену се, међутим, убрзано мења са приближавањем септембарског заседања Европске комисије на ком се очекује усвајање резолуције о Србији под називом Таласи насиља и континуирана употреба силе над демонстрантима, а за коју се очекује да ће укључивати предлоге конкретних санкционих мера које би Брисел требало да предузме против Београда.
Различите интересне групе планирају да искористе овај тренутак и постигну виши степен директног ангажмана страних актера, са примарним фокусом на перспективе примене механизама притиска на званични Београд које потом могу бити употребљене за остваривање различитих политичких циљева.
Успон сепаратизма
Они који су међу првима одлучили да делују у овом правцу јесу лидери мањинских странака са југа Србије који имају блиске везе са сепаратистичким групама — ради се о албанској ПДД и бошњачкој СДА које су почетком месеца поднели кривичну пријаву против председнице скупштине због, како тврде, ширења верске и националне мржње, као и учешћа у широј политици наводне дискриминације мањина.
Лидер ПДД Шаип Камбери отишао је и корак даље, успостављајући директан контакт са Европским саветом, а са циљем, како сам каже ”интернационализација албанског националног питања на југу Србије”.
Деловање прозападне опозиције
Више је него индикативно да исти тип политичког деловања можемо пронаћи и у скорашњим активностима Демократске странке која је, након напада на јединицу војне полиције Кобре 14. августа у Новом Саду од стране организоване групе од 100 појединаца наоружаних тупим оружјем и пиротехником, саопштила да ће обавестити међународну заједницу о, како тврде, ”илегалној употреби војне полиције против грађана”.
Ово, уосталом, није први пут да ДС у западне центре моћи шаље некакве извештаје о унутрашњој ситуацији у Србији — почетком јула, председник ове странке Срђан Миливојевић предао је Европској унији списак српских полицајаца за које сматра да су били укључени у ”бруталне интервенције” на недавним протестима — Миливојевић је том приликом од Брисела захтевао увођење личних санкција против свих појединаца који се на његовој листи налазе.
Актери у региону
Истог дана, и представници политичког Сарајева издали су саопштење у ком се власти Србије оптужују за ”примену тактика диктаторских режима”, наводећи притом Русију и Белорусију као примере, и захтевајући већу пажњу међунардоне заједнице.
А, свега неколико дана касније, лидер унитаристичке ДФ Жељко Комшић оптужио је званични Београд за ”спровођење политике Велике Србије” и противправно мешање у унутрашња питања БиХ.
Активност западних медија
Уз све ово, са ескалацијом насиља на улицама српских градова видимо и повећану активност западних медија који све чешће учествују у пласирању наратива о некаквој бруталној полицијској репресији против мирних демонстраната (који, како то интересантно примећује новинарка портала Nova мирно стоје и разбијају имовину).
Само у претходних недељу дана, са текстовима који прате овај шаблон иступили су немачки Deutsche Welle и Bild, француски AFP, Figaro и Le Mond, британски The Guardian и Financial Times, амерички NBC News као и портал RKS News близак сецесионистичким структурама у Приштини. Како се неки српски алтернативни извори осећају у друштву оваквих ”великана” журнализма питање је за другу прилику.
Импликације
Сваким новим кораком ка интернационализацији унутрашње кризе, простор за самосталну политичку акцију Србије биће све ужи — а усвајање резолуције у Бриселу може означити почетак фазе у којој ће о српским питањима одлучивати не у Београду, већ у западним престоницама.
Цена погрешних избора
Од премијерне употребе приликом петооктобарског пуча, технике обојених револуција показале су се као високо ефикасно, али не и савршено оружје хибридног ратовања — државе као што су Белорусија, Казахстан, Грузија или Киргизија успешно су се супротставиле покушајима дестабилизације, а сви су изгледи да у наредном периоду исто могу постићи и Словачка и Мађарска.
Ова чињеница показује да је активност координатора и спонзора обојене револуције само једна страна медаље — ефективна политика, објективни капацитети власти, али и политичка храброст и одлучност једнако су значајни у заштити државног система од спољних утицаја и успешном пресецању покушаја преузимања контроле над земљом.
Последице политике сервилности
Политика актуелних власти у Србији током година је била обележена бројним примерима политичке импотенције и сервилности пред западним центрима моћи — и мада је овај приступ у званичним саопштењима био невешто скриван под маском тешке геополитичке ситуације (о којој тешко да може бити спорења), економских ризика и, наравно, ”европског пута”, стварне последице није било могуће сакрити.
Постепена, али континуирана ерозија кључних националних интереса, праћена једнако неумољивом ерозијом српског суверенитета на простору Косова и Метохије у потпуности је лишила владајућу странку поверења национално и суверенистички оријентисаних снага — део ове демографије сада отворено подржава обојену револуцију, верујући да дестабилизација представља прилику за окончање политике понижења, док све већи део бира да избегне дуопол и не сврстава се ни уз једну, ни уз другу страну.
С друге стране, сервилност пред захтевима колективног Запада омогућила је несметано и неконтролисано деловање НВО сектора који се у претходној деценији инфилтрирао у високо школство и бројне друге сегменте друштва, дајући тако агентима западног утицаја висок степен утицаја у српској јавности — истину говорећи, овоме је допринела и гаранција америчке амбасаде из 2007 да Вашингтон неће дозволити ограничавање њиховог рада што је потврђено процурелим документима објављеним на пројекту WikiLeaks.
Предаја контроле над судством
Ситуација је постала утолико гора са уставном реформом 2022. коју су упркос формалном референдуму изнели агенти НВО сектора из самог судства, односно појединци повезани са организацијама као што су Друштво судија Србије, Немачка фондација за међународну правну сарадњу или Удружење тужилаца Србије, а о чему су детаљно писале уважене колеге са портала Eagle Eye Explore.
Бирајући да и у овом погледу делују по налогу Брисела, актуелне власти практично су предале део суверенитета у погледу именовања тужилаца и судија заступницима страних интереса из различитих НВО — последице ове одлуке видимо сада када појединци који су планирали насилни упад у државне институције успешно избегавају процесуирање.
Закаснела реакција
У страху од реакције колективног Запада, актуелне власти такође су одлучиле и да не делују благовремено, допуштајући агентима обојене револуције да делују потпуно слободно, не отварајући јавно питање њихових финансијских веза са иностранством, дозвољавајући стотине непријављених скупова, блокада саобраћаја и других активности које према важећим законима захтевају примену одговарајућих правних, односно безбедносних мера.
Покушаји да се то учини сада, када је протестни покрет већ прешао у фазу радикализације дају, у најбољем случају, ограничене резултате које пропагандна машина под контролом НВО сектора и прозападне опозиције са значајним успехом представља као покушаје ”хватања за сламку” или, посебно у последњим данима, бруталне репресије што је интерпретација коју ће, по свему судећи, подржати и Брисел.
