У данима који су претходили америчким ударима на Иран, пажња светске јавности била је усмерена на пребацивање значајних војних капацитета САД ка Блиском истоку — само на бази Принц Султан у Саудијској Арабији у овом тренутку се налазе чак 22 авиона-танкера КС-135 (од више од 30 пребачених у регион), као и 10 теретних авиона С-130 док се најмање 8 авиона C-17 Globemaster III налази на другим базама.
Припреме за предстојеће војне активности могли смо пратити и на тихоокеанској бази на острву Гвам где су јуче пребачени стратешки бомбардери B-2 Spirit, а бројни извори јавили су и о активности на бази Дијего Гарсија у Индијском океану где су колико прошлог месеца исте ове летилице замењене моделима B-52 Stratofortress.
Ситуација се чини довољно јасном — САД су се активно припремале за ноћашње нападе готово недељу дана, а уколико основни циљ удара јесте убрзана капитулација Техерана пре него пролонгирани сукоб који би дошао са озбиљним ризицима по интересе Вашингтона, задатак ових снага јесте да делују као механизам притиска и демонстрација моћи. Но, ситуација се може показати сложенијом.
Питање географије
Америчка база Дијего Гарсија сматра се идеалним местом базирања бомбардера дугог домета који учествују у операцијама на Блиском истоку — изван домета већине иранског наоружања, али уз могућност деловања по циљевима у Ирану уз помоћ авиона-танкера. Овај објекат налази се на око 3.800 километара од југа Ирана, но ово је слична раздаљина и од других могућих конфликтних тачака.
Ту можемо поменути Пакистан (око 3.600 километара од значајног војног и логистичког центра у граду Карачи), као и Мјанмар (око 3.550 километара од југа земље). Што се тиче базе на Гваму, чија је активност, према саопштењима америчких званичника била диверзија, она је далеко погоднија за деловање на азијско-тихоокеанском театру него на Блиском истоку (2.400 километара од Јапана, 2.200 од Филипина, 2.600 километара од Тајвана).
Стварни циљ — Мјанмар
С тим на уму, више је него интересантно да су пре само 10 дана званичници владе Бангладеша објавили о својој подршци идеји формирања хуманитарног коридора на граници са Мјанмаром, а на иницијативу Вашингтона — док су политички званичници високо говорили о овом пројекту (који је у марту подржао и генерални секретар УН Антонио Гутереш), војни врх Бангладеша осудио је овакав приступ, описујући планирани коридор као ”крвав” и као нешто што ће допринети само подривању суверенитета земље.
И ово није без добрих разлога — планирани пројекат повезаће Бангладеш са територијама које се налазе под контролом сепаратистичке Армије Аракана која је члан шире побуњеничке коалиције Федерални комитет за преговоре и консултације (FPNCC) чији су чланови у мају прошле године, према процурелим информацијама и видео материјалима прошли кроз програм обуке британских војних инструктора.
Стога постоји оправдана сумња да ће наводни хуманитарни коридор заправо представљати војну логистичку руту путем које ће САД снабдевати побуњеничке снаге у Мјанмару, тако им омогућавајући да наставе рат против централних власти — у прилог овоме говори и чињеница да у преговоре са властима Бангладеша нису биле укључене никакве хуманитарне организације већ висока делегација Пацифичке армије САД (United States Army Pacific — USARPAC).
У светлу свих ових догађаја, гомилање америчких снага на Блиском истоку под изговором иранске претње лако се може показати било као диверзија, било као маневар двоструке намере — након деескалације иранско-израелског сукоба, на један или други начин, све сада распоређене снаге лако могу бити преусмерене ка југоисточној Азији, без неопходноси било какавих озбиљнијих структурних и логистичких измена.
