Коментаришући недавни инцидент са танкером Маринера, портпаролка Европске комисије Анита Хипер саопштила је да је ЕК поручила државама чланицама да самостално донесу одлуку да ли ће ”следити пример САД” у погледу предузимања евентуалних дејстава против руских танкера.
Упркос томе што Маринера није била преседан у мери у којој су то тврдили сензационалистички наслови, бројни руски аналитичари спекулисали су да ће овај инцидент ипак бити употребљен као оправдање за слична дејства која ће уследити у будућности.
Шири контекст
У нашем ранијем тексту на тему инцидента у северном Атлантику, изнели смо тезу да је читав случај Маринера за колективни запад представљао испитивање ефикасности система војне поморске контроле на северу Европе који је формиран током претходне године. Кључни елементи овог система су војни савези унутар НАТО као што је Joint Expeditionary Force под вођством Велике Британије, али и конкретне мисије пакта попут Baltic Sentry.
Порука Европске комисије уклапа се у ову логику — када је потврђено да формиране војне структуре могу извршавати задатке који су им поверени, само је питање времена када ће Европа започети са самосталним спровођењем сличних акција. Ово је, уосталом, најављено још прошле године од стране навјших званичника Велике Британије и Естоније.
Стратешка улога Европске комисије
Ни оглашавање Европске комисије по овом питању није изненађење — ова бриселска институција од новембра прошле године предводи пројекте формирања нове европске обавештајне службе под директном контролом генералног секретарија ЕК, као и пројекат војног Шенгена који ће омогућити суспензију националних закона у циљу слободног кретања и размештања НАТО снага широм ЕУ.
Другим речима, Европска комисија у савременом историјском тренутку постаје централни носилац европске стратегије Вашингтона и извршава кључне задатке у процесу трансформације ЕУ у централизован војни блок кадар да преузме на себе политику притисака на Русију.
Ово је од изузетног значаја за америчку стратегију два фронта будући да се ради о механизму ослобађања ресурса Вашингтона за обрачун са Кином — коју САД и у званичним доктринарним документима дефинишу као главну стратешку претњу својој глобалној визији.
