Током јучерашњег дана, председник Републике Српске Милорад Додик боравио је у Београду где се састао са председником Србије Александром Вучићем — о детаљима састанка у овом тренутку нема додатних информација, изузев објављених назнака да ће контакти на највишем нивоу бити настављени колико следеће седмице.
А, већ данас, Додик ће стићи у Москву где ће разговарати са шефом руске дипломатије Сергејем Лавровим — према руским изворима, основне теме разговора биће како јачање билатералних односа између Русије и Српске, тако и актуелна унутарполитичка ситуација у БиХ, са посебним фокусом на проблем неоколонијалног деловања Запада које се огледа, између осталог, и у наметању нелегитимног високог представника Кристијана Шмита.
У јавности такође постоје за сада непотврђене информације да ће овај састанак представљати припрему за очекивани сусрет Милорада Додика са руским лидером Владимиром Путином који би требало да буде организован у октобру, односно непосредно пред одржавање најављеног референдума о поверењу институцијама Републике Српске.
Импликације
Имајући у виду жестоке притиске с којима се руководство Републике Српске у овом тренутку суочава, као и отворено антагонистичку позицију западних центара моћи који су још у мају формализовали своју непријатељску политику у тзв француско-немачком нон-пејперу који је војно-политичко руководство Србије оценило као изузетно неповољан по Бања Луку, окретање ка Москви представља очекиван корак.
Русија, као заступник српских интереса у преговорном процесу који је резултирао Дејтонским споразумом, али и кључни међународни актер (уз Кину) који је оспорио легитимитет Кристијана Шмита има јасне интересе у заузимању снажне и принципијелне позиције у актуелној кризи — интензивирање политичког и дипломатског деловања усмереног на заштиту интереса Бања Луке може додатно учврстити статус Москве као глобалне силе, али и оснажити руске позиције на Балкану.
Да ли ће Београд бити слаба карика?
Истовремено, јасно је да Русија неће на себе преузети одговорност коју Србија као потписница и гарант Дејтонског споразума није спремна да носи — а, с обзиром на то да је Бања Лука своју одлучност већ вишеструко потврдила, јасно је да у могућој трилатералној координацији Београд представља најслабију карику, како због унутрашње друштвено-политичке кризе, тако и због неспремности актуелних власти да се отворено супротставе диктату Брисела.
Уколико званични Београд ипак пронађе довољно снаге и одлучности да испуни историјску одговорност и стане уз Републику Српску, овај корак ће готово извесно бити пропраћен радикалном ескалацијом унутрашње кризе са крајњим циљем парализе државног апарата и онемогућавања активног деловања на међународној сцени.
И ово је нешто на шта и безбедносне службе, и политичке структуре, али и сви ми који с друге стране реке не видимо прекодринце већ сународнике на бранику отаџбине морамо бити спремни.
