У последњим недељама појавили су се бројни снимци који потврђују да и Етиопија и Еритреја активно пребацују војску ка граници, укључујући ту и артиљерију и тешку технику у нескривеној припреми за будући сукоб.
Хронологија догађаја
Иако се реторика заоштрава месецима, први озбиљни сигнал долази 13. јула на конференцији Демократске организације Афара Црвеног мора у етиопском граду Семера.
Народ Афар представља мањинску етничку групу која живи на простору Етиопије, приобалним регијама Еритреје и енклавама у Џибутију — њене црвеноморске организације на првом месту окупљају еритрејске сецесионистичке групе које делују на стратешки значајним просторима на којима се налазе кључне луке и логистичка чворишта.
У том контексту, не чуди да је председник Еритреје Исајас Афеверки свега десет дана касније отворено оптужио Адис Абебу да припрема инвазију на луку Асаб која се налази на југу земље, односно на северном улазу у Аденски залив.
До имплицитне потврде ове тезе долази 30. јула када је на конференцији Националног конгреса Афара објављено о одлуци примене права на самоопредељење у циљу сецесије територија насељених Афарима од Еритреје — политички лидери групе притом су се обратили Етиопији за помоћ у својој борби за отцепљење.
Интереси Етиопије
Афарски сепаратизам је за Етиопију прилика да добије излаз на Црвено море путем сателитске државе под својом контролом — етиопске власти још су прошле године покушале да остваре овај циљ кроз дијалог са самопроглашеним Сомалилендом, но у томе нису биле успешне услед притисака међународне заједнице.
У јуну 2024. администрација Џоа Бајдена изразила је спремност да подржи формалну сецесију Сомалиленда у замену за укључење Етиопије у грађански рат у Судану на страни побуњеника, но овај предлог, по свему судећи, више није на столу — недавни успеси терориста групе Ал Шабаб учинили су колапс државности Сомалије питањем времена без потребе за директном америчком интервенцијом.
Стога, САД остају фокусиране на оснаживање својих позиција у Сомалиленду без потребе да утицај деле са Етиопијом — овај развој догађаја оставио је Адис Абебу лишену перспектива за излазак на Црвено море преко територије Сомалије, приморавајући је да пронађе други начин да оконча своју економску зависност од лука у Џибутију.
Интереси Еритреје
Историја је показала да је Еритреја увек профитирала од нестабилности у Етиопији, како у политичком, тако и економском смислу захваљујући организованом шверцу природних ресурса са ратом захваћених етиопских територија — управо зато је званична Асмара успоставила контакте са милитантима Народноослободилачког фронта Тиграја, доприносећи расту тензија на северу Етиопије.
У дубоко нестабилној регији Тиграј, ове снаге под контролом Дебретсиона Гебремикаела све су ближе отвореном оружаном сукобу са Безбедносним снагама Тиграја Тадеса Верде, при чему обе групе претендују на улогу кључног политичког актера етиопске регије.
Но, док је Асмара пре неколико недеља још имала прилику да обустави планове за дестабилизацију суседне државе, инструментализација афарског сепаратизма од стране Адис Абебе значајно је ограничила њене могућности.
Перспективе укључења Египта
Избијање отвореног оружаног сукоба између Етиопије и Еритреје тешко да ће проћи без укључивања Египта који је са Еритрејом формирао регионални антиетиопски пакт још у октобру прошле године — за Карио, Адис Абеба није само вековни регионални ривал већ и директна претња кључним националним интересима.
Планиран пројекат Велике етиопске ренесансне бране на Плавом Нилу имаће драматичан утицај на пад водостаја Нила што може имати катастрофалне последице по египатски иригациони систем, а тако и прехрамбену безбедност шире — имајући на уму чињеницу да пољопривреда сачињава 17% египатског БДП-а и чак 34% радних места, овакав развој догађаја представља црвену линију чији прелазак Каиро просто не може да дозволи.
