Након целонедељног пребацивања додатних снага на Блиски исток, авијација САД у ноћи између суботе и недеље извела је ударе на три кључна објекта иранске нуклеарне инфраструктуре — ради се о постројењима у Натанзу, Исфахану и Фордоу који су се већ били мета Израела у претходним данима сукоба.
Основни део удара нанесен је крстарећим ракетама Tomahawk док су на објекту у Фордоу, познатом по разгранатој подземној инфраструктури, примењене тзв bunker-buster бомбе специјализоване за ликвидацију добро заштићених и утврђених циљева — док Вашингтон тврди да су сви циљеви у потпуности уништени, недвосмислене потврде ових навода за сада нема, а званични Техеран поручио је да је сав радиоактивни материјал још раније пребачен на тајне локације.
У театралном обраћању јавности непосредно након удара, амерички председник Доналд Трамп објавио је да је дошло време за мир, претећи притом да уколико Иран не прихвати закључивање споразума о обустави борбених дејстава (имплицитно, под америчким условима), САД већ имају списак циљева за даље ударе.
Ултиматум из Женеве
Шта тачно представљају услови мира о којима говори Трамп можемо наслутити из недавних преговора делегације Ирана са шефовима дипломатије Немачке, Француске и Велике Британије на којима је од Техерана захтевано не само да уведе на мораторијум на обогаћивање уранијума (дакле и практично одустајане од нуклеарне енергетике), већ и да демонтира свој ракетни програм и обустави финансирање регионалних паравојних снага као што су јеменски Хути и либанска Хезбола.
Поред тога, представници земаља западне Европе нагласили су неопходност ограничавања сарадње са Русијом, на првом месту у сфери беспилотне авијације, али и ослобађања тзв. политичких затвореника, односно бројних заступника западних интереса, антидржавних активиста, као и страних држављана осуђених за шпијунажу.
Циљеви ескалације
Посебна тачка посебно је индикативна у светлу поновне активације курдских сепаратистичких група на западу земље — у претходних неколико дана специјалне службе Ирана извеле су неколико операција у којима је заплењена већа количина аутоматског оружја, као и експлозива. Другим речима, јасно је да овде видимо покушај успостављања механизма дугорочне контроле над и притиска на политичке елите у Техерану.
И ово, у великој мери, илуструје основне циљеве колективног Запада — лишити Иран свих оних капацитета који га чине војном претњом, онемогућити смањење зависности од фосилних горива, а тиме и постизање вишег степена отпорности на санкциони притисак, и најзад, политички ослабити Техеран како он више не би био у стању да делује суверено.
На тај начин, имплицитно се потврђује теза да САД на првом месту желе да избегну прологниран сукоб, а основни циљ директне интервенције Вашингтона јесте реализација сценарија убрзане капитулације Ирана — колико ће ово бити успешно, показаће време, но за сада из Техерана можемо видети само сигнале одлучности која је у великој мери последица консолидације друштва око политичког лидерства коју ни Тел Авив ни Вашингтон нису очекивали.
