У протеклих неколико недеља, оружане снаге Либана показале су изузетно висок степен активности на југу земље, односно на територијама које су се током недавних сукоба нашле под израелском окупацијом — оно што је почело са повеременим патролама кључним трасама убрзо је прерасло у уклањање минских поља и других баријера, обнављање нарушених комуникација, као и успостављање координације са локалним властима у циљу обнове разрушене инфраструктуре.
Оно што је у либанској јавности дочекано посебно позитивно јесте уклањање застава израелских јединица и њихова замена државним симболима — на овај начин, наратив о повратку изгубљеног суверенитета додатно је учвршћен, повећавајући подршку званичном Бејруту на територијама које су током дугог низа година сматране зоном потпуне војно-политичке доминације Хезболе.
Позадина догађаја
Овакво деловање либанске армије у потпуности је разумљиво имајући на уму позицију актуелног председника и некадашњег главнокомандујућег либанском армијом Жозефа Ауна који је у свом говору након инаугурације отворено поручио да је проблем израелске окупације нешто што ће решити држава, а не Хезбола — као противник идеје војног дуализма у земљи, али и политички противник Хезболе уопште, Аун жели да покаже способност државних институција, укључујући ту и армију, да реше задатке који су пред њих постављени.
И за сада, у томе он остварује одређене успехе — у прилог томе говори и скорашња посета министра спољних послова Ирана Саида Абаса Арагчија Бејруту током које је он пренео поруку поштовања либанског суверенитета и немешања у унутрашња питања, укључујући ту и перспективе разоружавања Хезболе. Заузврат, Аун је објавио о спремности за продубљивање политичке сарадње између две земље.
Упркос свему овоме, о губитку утицаја Хезболе у овом тренутку не може бити ни речи — као што је показала сахрана убијеног лидера групе Хасана Насрале којој је присуствовало више од милион људи, шиитска група, иако знатно ослабљена, ипак остаје симбол отпора против израелског експанзионизма за многе широм читавог Блиског истока. Но, истовремено, нема сумње да и народ са југа Либана, и најближи савезници Хезболе, у званичном Бејруту све више виде поузданог партнера и релевантног актера с којим је неопходно разговарати.
Стога, сви су изгледи да се политичка ситуација у Либану креће у смеру дубоке трансформације након које Хезбола тешко да ће наставити да постоји у облику у ком је знамо данас, но ни сама држава из овог процеса неће изаћи иста — крај војног дуализма до ког би могло доћи са интеграцијом шиитске групе у званичну либанску армију могао би довести до општег јачања војне моћи, али ефективности армије у којој би се појавио огроман број војника и официра са богатим искуством вођења стварних борбених дејстава. Но, како ће оваква трансформација утицати на крхки политички систем Либана показаће време.
