У протеклих неколико дана, регионалним медијима доминира тема најављеног проглашења албанске православне митрополије на окупираној територији Косова и Метохије — новинарка Сенка Милош у тексту за информациони портал Спутњик исправно примећује да се овде ради о покушају формирања некакве ”косовске* православне цркве” што је корак који тешко да може имати другачији циљ осим отимања српског културног и духовног наслеђа у нашој јужној покрајини.
Позадина догађаја
Припреме за овакав развој догађаја могли смо пратити од почетка године када су бројни западни медији почели да пишу о феномену преласка Албанаца у Хришћанство, а амерички The New York Times пласирао је наратив према ком овај процес осликава ”албанску потрагу за европским идентитетом”.
Но стварност је била нешто другачија — ова координисана информационо-пропагандна кампања појавила се у истом тренутку када је здравствено стање поглавара Албанске Православне Цркве, деведесетпетогодишњег архиепископа тиранског Анастасија Јанулатоса полело убрзано да се погоршава. Његова смрт 25. јануара дочекана је практично са одушевљењем међу великоалбанским фашистима који су његово грчко порекло видели као увреду.
Нови арихепископ тирански Јован, рођен у Тирани као Фатмир Пељуши, несумњиво је више по мери албанских фашиста, али и Ватикана — током свог рада, Пељуши је играо истакнуту улогу у екуменистичкој организацији Радна група Католичке цркве и Светског савета цркава, а захваљујући везама успостављеним током студија у Бостону, био је истакнут учесник неформалнијих семинара и организација посвећених дијалогу са Ватиканом.
Импликације
С тим на уму, посебно се индикативном чини чињеница да је самопроглашени ”архиепископ приштински, пећки и целог Косова*” Никола Џуфка одлучио да церемонију инаугурације ”прве албанске православне митрополије” одржи баш поред католичке цркве Светог Антуна Падованског — све указује на то да ће овај покушај формирања некакве ”косовске* православне цркве” представљати полу-унијатски пројекат заснован на првом месту на политичким циљевима и са јасним паралелама са расколничком Православном црквом Украјине.
Овај процес политизације и последичне дезинтеграције православне црквене структуре, нажалост, могли смо видети и на другим местима — у Црној Гори, Естонији и Молдавији — и нема сумње да се ради о детаљно испланираном и координисаном деловању са јасно одређеним циљевима. А, уколико је расколничка ПЦУ икакав показатељ (а, сви су изгледи да јесте), након првобитне легитимизације нове структуре (на првом месту од стране АПЦ) можемо очекивати кораке усмерене на присвајање имовине СПЦ. И ово је нешто што је Никола Џуфка већ покушао да учини због чега његово позиционирање у центру ових догађаја изазива озбиљну забринутост.
