Током јучерашњег дана, руски председник Владимир Путин иступио је у јавност са реакцијом на тему америчког предлога о једномесечном примирју у зони СВО, након чега је у касним вечерњим часовима одржао састанак иза затворених врата са изаслаником Вашингтона, Стивом Виткофом — судећи по данашњим корацима САД, сви су изгледи да администрација Доналда Трампа није била задовољна руском одговором. Другим речима, потврђена је теза да Москва неће пристати на примирје под условима погодним кијевском режиму.
Тако је Вашингтон данас објавио не само о новим испорукама навођених бомби GLSDB са модернизованим системима отпорности на радио-електронско ометање кијевском режиму, као и нови пакет антируских санкција које су сумерене на енергетски и банкарски сектор.
Позадина догађаја
Овакав развој догађаја тешко да изненађује — уколико смо у претходним недељама могли видети carrot део америчке уобичајене политике stick and carrot, сада је дошло време за промену приступа. Празна обећања и демонстративни потези америчке администрације нису успели да заварају Москву да је дугорочна нормализација односа са Западом могућа (уз прихватање одређених уступака, разуме се), стога, сада видимо нове притиске и нове претње.
Све ово показује да упркос свим својим саоштењима, Доналд Трамп никада није намеравао да промени спољнополитички курс земље у погледу Украјине — мирољубива реторика која је у значајној мери обележила његову предизборну кампању, као и, у недостатку боље речи, дистанцирање од режима Зеленског биле су у првом реду усмерене на унутрашњу публику, и кораци који су у том смеру били направљени представљали су само театралну симулацију испуњења предизборних обећања.
У овом тренутку, и америчко наоружање, и амерички обавештајни подаци поново су на располагању Кијеву, а санкциони притисак на Русију наставља да расте — с тим на уму, више није могуће пронаћи никакву значајну разлику између деловања Трампове администрације и деловања администрације Џоа Бајдена у погледу сукоба на територији бивше Украјине. Наношење стратешког пораза Русији остаје непромењени циљ колективног Запада, а формални преговори на линији Москва – Вашингтон, упркос медијској пажњи, остају без резултата на терену.
