Сада већ вишегодишњи раст утицаја колективног Запада у Мауританији можемо пратити и у првим месецима 2025 са посетом делегације Министарства одбране Француске, предвођене специјалним изаслаником за питања наоружања.
Ово тешко да представља изненађење имајући у виду чињеницу да је НАТО колико у децембру прошле године донео одлуку о предаји значајне количине војне технике оружаним снагама Мауританије, званично под изговором борбе против тероризма — сви су изгледи да даљу милитаризацију западноафричке државе можемо очекивати већ у наредним недељама, овог пута по иницијативи Париза који на овај начин покушава да осигура последње прежитке свог некадашњег утицаја на црном континенту.
Но, амбиције Француске тешко да су узете у обзир када је Вашингтон израдио своју стратегију која примат у процесу експанзије у Африци даје НАТО на нивоу блока, пре него појединачним чланицама — тако је, примера ради, у новембру 2024 донета одлука о пребацивању одреда специјалних јединица из Чешке на територију Мауританије где би оне требало не само да зауставе илегалну миграцију и спрече формирање терористичких група већ и да делују као механизам супротстављања расту утицаја Русије и Кине.
Импликације
Успон Мауританије као добро наоружане прокси-снаге Вашингтона у западној Африци не слути ништа добро за регион — ради се о још једној потврди и даље неизмењених планова колективног Запада да осигура сопствену доминацију на црном континенту и спречи успон суверенизма свим расположивим средствима.
У том погледу, географски положај Мауританије може омогућити коначну ликвидацију антимароканских снага у Западној Сахари чиме ће бити осигурана лојалност Рабата и даљи ангажман у подривању руских пројеката у Сахелу.
Истовремено, дељене границе са Малијем, али и Сенегалом чије власти бар начелно остају отворене за идеју заокрета ка суверенизму чине Мауританију погодном базом за обуку паравојних и терористичких група које потом могу бити пребациване преко границе у циљу дестабилизације суверенистичких влада.
Најзад, контрола над овом афричком државом уклапа се у ширу америчку стратегију контроле континенталних обала — тако је присуство Вашингтона у мањој или већој мери већ успостављено дуж значајног дела западне обале (Мароко, Мауританија, Бенин, Обала Слоноваче, Екваторијална Гвинеја, Габон), уз перспективе сличног развоја ситуације на истоку (Сомалија и Кенија).
