Актуелни догађаји у Србији остају дубоко поларизујуће питање, пропраћено углавном црно-белим тумачњеима по принципу све или ништа — или на улицама у овом тренутку видимо истински народни бунт који ће нас повести у нову еру националне политике, или пак видимо добро испланирану и организовану представу режирану у Вашингтону, Лондону и Бриселу. Ситуација, међутим, није тако једнозначна — док се не може порећи значајна укљученост национално-оријентисаних снага, исто тако је тешко игнорисати све отвореније и све агресивније покушаје НВО сектора да преузме протестни покрет.
Читајући анализу уважених колега са канала Рог Слободе у којој се разматра да ли је могуће говорити о покушају прозападне струје унутар протестног покрета да реализује сценарио обојене револуције, пажњу бисмо скренули на још један аргумент који се често појављује у овим дебатама — с обзиром на политику актуелних власти у Србији, који би био интерес Запада да изрежира преврат? Уз неубедљив став по питању Косова и Метохије, подређивање националних интереса диктату Брисела и многе друге очигледне знаке слабости владајуће странке, чини се да обојена револуција можда није ни потребна.
Ударац на Мађарску из Србије
Одговор на ово питање може бити повезан са интензивирањем напора усмерених на ликвидацију последњих преосталих веза Европе са Русијом која се значајно интензивирала почетком 2025, испрва са коначном обуставом транзита гаса преко бивше Украјине, а потом и са нападом ОСУ на Турски ток на који је Мађарска одреаговала посебно одлучно, упозоравајући да се таква дејства могу посматрати као напад на њен суверенитет што је, како се чини, бар за сада допринело смањењу тензија и одустајању од војног решења овог питања.
У складу с тим, Мађарска, као и Словачка која се суочава са једнако озбиљним економским ризиком преусмерили су пажњу на повећавање испорука Турским током како би обе државе могле наставити да купују руски гас. У свему овоме, посебно значајну улогу игра и Србија која је са Мађарском започела пројекат хитног повезивања гасовода који би до 2026 године требало да учини нашу земљу главним транзитним чвориштем од ког ће практично зависити енергетска стабилност и Мађарске и Словачке — две ”непослушне” чланице ЕУ и НАТО које одбијају да прихвате конфронтациону политику колективног Запада.
Не желећи да ризикује могућа радикална дејства Будимпеште против Кијева (о чему су у претходним данима говорили чак и неки званичници ОСУ) директним војим нападом на Турски ток и схватајући да санкциони притисак на НИС неће бити довољан да обустави транзит гаса преко Србије, колективни Запад може се одлучити да преузме директну контролу над Београдом како би осигурао могућност примене максималног економског притиска на Мађарску и Словачку путем контроле транзита енергената.
У овом случају, обојена револуција могла би бити разматрана као могућност, тим пре што актуелне власти нису спремне да наруше односе са Будимпештом — с једне стране, ради се о подршци Мађарске коју званични Београд добија у покушају вођења мултивекторске политике (колико је она заиста успешна и заиста мултивекторска одвојено је питање), а с друге, и ништа мање значајно, зато што владајућа странка ужива подршку војвођанских Мађара управо захваљујући координацији мањинских институција са Будимпештом. Другим речима, корак српских власти против Мађарске могао би значити губитак и до 10% гласова у Војводини на следећим изборима.
