У ноћи између петка и суботе, у неколико градова Словачке, опозиционе прозападне странке у садејству са НВО сектором организовале су низ масовних протеста против онога што називају проруском политиком актуелног суверенистичког премијера Роберта Фица — до овог развоја догађаја долази свега један дан након што је на захтев шефа владе организовано ванредно заседање парламента на ком су разматране превентивне мере усмерене на супротстављање плановима за обојену револуцију које је открила словачка обавештајна служба SIS.
Према саопштењу премијера, трећину учесника демонстрација сачињавали су Украјинци са боравишном дозволом на које се организатори протеста ослањају у циљу вештачког повећавања масовности покрета — иако о конкретним мерама које ће Братислава предузети у овом тренутку нема много информација, сам Фицо обећао је да ће инострани инструктори већ у најближој будућности бити депортовани из земље. Свега неколико дана раније, суверенистички премијер упозорио је о деловању групе страних специјалиста који су били укључени у организацију Мајдана у Украјини, као и тзв Револуцију Ружа у Грузији.
Припрема за притиске на Мађарску
Док је ситуација у Словачкој већ прешла у фазу активне дестабилизације, припреме за нешто слично видимо у Мађарској, још једној европској држави где се на власти налазе суверенистичке снаге које одбијају да следе конфронтациону антируску политику Брисела — ту можемо поменути скорашњи дипломатски скандал између премијера Пољске Доналда Туска и шефа мађарске дипломатије Петера Сијарта током ког је први упозорио да ће се Будимпешта суочити са последицама због своје ”проруске позиције” у погледу блокаде европских санкција Москви. Сијарто је у одговору на ове претње назвао Туска агентом Сороша.
Но, док је ова медијска драма омогућила пласирање у јавност наратива о томе да влада Виктора Орбана делује у складу са интересима Русије (приметимо да се ради о наративу идентичном оном који се формира и против Роберта Фица), далеко је интересантнија чињеница да је Европска комисија почетком године објавила о блокади 1.04 милиона евра које су биле намењене Мађарској под изговором мањка владавине права у нама суседној држави.
Ова чињеница послужила је као централни елемент наратива прозападне опозиције предвођене дисидентом и некадашњим чланом Орбанове партије Петером Мађаром који је јавности поручио да је управо он једини у стању да одблокира ова средства и осигура значајне инвестиције у привреду земље, но за то му је потребна победа на предстојећим изборима заказаним за 2026. Другим речима, Брисел блокирана средства сада користи као механизам уцене у нечему што изгледа као највећи случај куповине гласова забележен у савременој историји.
Позадина догађаја
Веровати да истовремена дестабилизација унутрашње ситуације у Мађарској и Словачкој представља случајност чини се више него наивним — искуство арапског пролећа 2010-2012 током ког је колективни Запад реализовао кампању свргавања влада у неколико арпаских држава, са последичним распламсавањем грађанских ратова у Либији, Сирији, Јемену и Ираку потврђује да су западни центри моћи добро упознати са тактиком регионалних хибридних напада током којих се спроводе истовремене активности на неколико стратешких праваца.
Овакав приступ вишеструко је практичан — он омогућава умрежавање великог броја НВО које тако могу делити ресурсе и пружати међусобну помоћ у реализацији антидржавног деловања, укључујући ту и премештање професионалних демонстраната преко границе у циљу стварања илузије масовне подршке формираним покретима.
Регионална дестабилизација такође долази са посебно ефикасним механизмима мобилизације јавности који почивају на стварању представе о некаквом ширем наддржавном демократском покрету који са својим вредностима обједињује широко геополитичко пространство (у случају арапског пролећа, ово је било посебно очигледно у фрази народ против режима, الشعب يريد إسقاط النظام, која је била коришћена од Туниса до Сирије).
