Да ће се српска енергетика на један или други начин наћи на удару западних санкција постало је јасно још почетком децембра када је Бугарска најавила вероватну обуставу рада балканског тока, а од тада су потврђене и санкције против НИС-а због Гаспромовог удела у власништву.
А данас, притисак на нашу земљу додатно је повећан са смањењем обима испорука гаса из Азербејџана услед „више силе“ — а, чињеница да је до овог саопштења дошло након састанака председника Србије са замеником америчког државног секретара јасно је шта та „виша сила“ заправо представља.
Импликације
Тврдити да све ово неће имати утицаја на Србију и српску економију било би погрешно — на један или други начин слабљење економије, раст цена и пад животног стандарда биће неизбежни чак и уколико званични Београд испуни захтеве Вашингтона и избегне санкције будући да ће у том случају привреда наше земље постати зависна од далеко скупљег течног природног гаса из Немачке, Норвешке или САД.
И док се овај развој догађаја савршено уклапа у стратегију ЕУ за сузбијање такозваног руског утицаја на Балкану, те стратегије Брисела за јадрански и јонски, као и за дунавски регион о чему детаљно пишу колеге са Бунта, сви су изгледи да је за Вашингтон Србија у овом случају представљала колатералну штету, а да је главни циљ санкција против наше земље пресецање дотока руског гаса у Словачку и Мађарску које су већ изгубиле приступ гасоводу Дружба, као и другим рутама које иду преко територије бивше Украјине.
На овај начин, САД покушавају да смање маневарски простор суверенистичким владама у Братислави и Будимпешти и тако окончају самосталну политику две државе која у овом тренутку представља препреку реализацији америчке стратегије за Европу која ће за колективни Запад увек представљати приоритет у односу на играње политике бирократа у Бриселу.
