У протеклих неколико часова, на руском сегменту Телеграма воде активно се дискутује о перспективама опстанка руских база у Тартусу и Латакији који у овом тренутку није потпуно известан — упркос званичном саопштењу Москве да се две базе не налазе у озбиљној опасности, представници тзв привремених власти јасно су поручили да ”нова Сирија” неће трпети инострано војно присуство на својој територији (а, судећи по саопштењима Пентагона, САД ће овде бити изузетак).
Док се на ову тему може спекулисати, мада без снажних аргумената, могуће је размотрити питање које би биле стварне последице најгорег сценарија који би подразумевао затварање обе базе на сиријској обали. И овде се, на првом месту, ради о снабдевању Афричког корпуса армије РФ за који је Сирија представљала основни транзитни пункт.
Перспективе даљег развоја ситуације
Уколико армија РФ заиста изгуби приступ сиријским лукама, снаге стациониране у Африци и даље неће бити одсечене од снабдевања — почевши од априла ове године, руски војни бродови превозили су технику у Африку кроз либијску луку Тобрук која се налази под контролом Либијске Народне Армије маршала Калифе Хафтара који контролише источну Либију и представља главног конкурента са запада спонзорисаној Влади националног спаса.
Постојање неке форме договора између Москве и Хафтарових снага додатно је потврђено у мају када су снаге Афричког корпуса прешле из Чада у Либију у циљу ликвидације терористичке базе и ослобођења талаца из редова армије Чада — иако су званична саопштења о овој операцији била више него ограничена, чињеница да из Либије није било замерки на улазак руских војника на њену територију указује на то да су власти у Тобруку биле информисане о планираним активностима.
Другим речима, чини се основаним претпоставити да је Тобрук већ разматран као могућа алтернатива Тартусу и да ће у случају најгорег сценарија у Сирији просто и бити искоришћен у ту сврху, но, ово ће доћи са одређеним изазовима — на првом месту, либијска обала далеко је даља од сиријске што ће захтевати значајне промене постојећих протокола, а друго и можда и значајније, војно-безбедносна и политичка ситуација у Либији остаје дубоко нестабилна и Москва тешко да ће имати икакве гаранције у погледу континуираног слободног приступа њеној обали.
Притисак Запада на руску логистику
И ово је нешто, с друге стране, чега су свесни и западни центри моћи који предузимају активне кораке усмерене на нарушавање сарадње између Москве и Тобрука — тако је Вашингтон још у априлу ангажовао сопствену ПВК Amentum чије је инструкторе послао у Триполи како би пружили сву неопходну помоћ оружаним снагама под контролом прозападне Владе националног спаса. Готово истовремено, самопрокламовани врховни муфтија Либије Садик ал Гарјани, иначе грађанин Велике Британије са пребивалиштем у Турској, објавио је џихад против руског Афричког корпуса, покушавајући тако да формира унутрашњи отпор сарадњи са Русијом.
Свему овоме можемо додати и септембарску посету начелника турске обавештајне службе Ибрахима Калина Триполију током које је одржао разговоре иза затворених врата са зваичницима Владе националног спаса — имајући на уму чињеницу да је Анкара у неколико афричких држава (укључујући ту Сомалију и Буркину Фасо) већ деловала у својству америчке прокси-снаге која се супротставља расту руског утицаја, сви су изгледи да исти развој догађаја можемо очекивати и у Либији.
Другим речима, иако је технички могуће да Русија, уколико за тим буде потребе, премести своје централно логистичко чвориште на рути ка Африци у Тобрук, сви су изгледи да ће Запад на овај потез реаговати дестабилизацијом унутрашње ситуације у северноафричкој земљи са крајњим циљем ликвидације ЛНА Калифе Хафтара и коначног пресецања последње везе Русије са Сахелом. И мада постоје начини да Москва ово избегне, они би захтевали отворено заузимање позиције против Владе националног спаса и уз признање Калифе Хафтара као легитимног носиоца суверенитета Либије.
