Пише: Радомир Јеринић, уредник канала Рог Слободе
Протест који се догодио 02.11.2024., у Новом Саду, неодољиво подсећа на сцене из Београда након што је опозиција, довевши у питање легитимност децембарских избора, организовала каменовање градске куће у вечерњим сатима, када су у њој биле пристуне само снаге органа реда. Због тога се чини основаним претпоставити како никоме од самопрозваних организатора није пало на памет да одговорне потраже у њихвоим приватним кућама или ресорима управљања?
Прозападни НВО у координацији са режимом обесмишљава све
Како пролазе дани, и како се све више доказа прикупља, немогуће је не запитати се да ли је све вешто смишљено у служби дискредитације протеста, да се већина народа удаљи, да уручи материјал режиму, да нанесу “толику“ штету режиму да се “на сва звона“ дискутује о поломљеним прозорима и фасадама уместо о суштинским питањима непотизма и нестручности. И поново, као у зачараном кругу, намештени тендери за реконструкцију ће припасти фирмама блиским актуелној власти.
На делу је била присутна још једна синхронизована акција проевропске власти и проНАТО опозиције и антисрпских НВО. Овим је стављена тачка на питања одговорности и оставки, јер су ови протести имали два видљива исхода – успешно пражњење народне енергије кроз обесмишљавање протеста и преусмеравање фокуса људи на насиље на протестима.
Слепо излажење на протесте обичних људи представља услугу за убојити тандем власти и њихових медија са једне, и западне опозиције и западних медија са друге стране. Они управо то и желе, јер поседују читаву инфраструктуру убачених елементата, предводнике протеста, својих медија, и све оно што је потребно како би се један човек обесхрабрио. Промена плана је неопходна, а очекивања да ће иста тактика давати другачије резултате, је тактика менталног ћорсокака. Уколико се промена не деси, преусмеравање масовног окупљања, конторлисање и амортизација народног беса и обесмишљавање сваког вида борбе ће постати нова реалност.
Како лажна опозиција и Н1 медијски и политички преузимају протесте
Активисти који се као по шаблону гурају у епицентар сваког догађаја и пред камере искључиво прозапданих медија, обмањјују политички неутемељену јавност представљајући се као аполитични студенти. Себи су доделили име Борба, и врло је важно знати да поменути не представљају никакву организацију студената, не поседују студентску скупштину, као ни органе који ту скупштину чине.
Прозападне политичке снаге увлаче у масу самопрозане младе аполитичне интелектуалнце, и у спрези са медијима попут Н1, док све време службују самозваној опозицији која нема храбрости да непосредно заузме своје место у организацији протеста.
Баш као и након мајских трагедија минуле године, и сада су послати на лицу места и доделили им улогу тројанског коња.
Лажни опозиционари, били они условно леви или условно десни, су стуб стабилне владавине режима, и управо су они одговорни за ситуацију у којој коалиција окупљена око Српске Напредне Странке и даље држи суверену власт у Београду, упркос вероватном поразу у претходна два локална гласања – изборе није имао ко да добије, због неспособности, недораслости и сујети пре свега десних политичих снага, који су разбијени пре самих избора у децембру.
Псеудо опозиција се боји народа, и када би народ преузо иницијативу деполитизације народног бунта, сучио би се са органима гоњења који су пристуни у непосредној близини сваког декларисаног опозиционара. Разлог је наиме врло јасан, режим чува опозицију ради свог очувања на власти. Она њега чува политички, а он њу физички и политички кроз њену промоцију.
Али, не може се запоставити и запажање да се и сами могу заштити физички, тако што на свим иоле масовнијим протестима стоје ван критичне масе, углавном иза бине, избегавајући изложеност медијима и јавности. На чело протеста се појављују када протести ослабе, када остану само претежно фанатични петоколонаши и њихови активисти, док у медијима испливају када се широка маса увелико распадне.
Такође јако прљаву улогу има и новинарка Жаклина Таталовић, која поседује спрецифично место као једини новинар на бини протеста, где стоји без икаквог донекле видљивог разлога, али се као по команди фокус ставља на изражен Н1 микрофон, као симболичком поруком ко медијски, а самим тим и у сваком другом обилку, контролише протесте.
Важно је напоменути да је аудиторијум Н1 на готово идентичној интелектуалној дужини као публика Информера, разлика је перцепција погледа на свет ван политике. Н1 је српска верзија Си-Ен-Ен-а, са истим србомрзачким наративом, новинарима задојеним патолошким медицинским феноменима, телевизија са 0 кердибилитета, неолибералне џендер агенде и физичке углађености новинара. Њихови гледаоци су жртве незнања које, трагајући за “достојанствену алтернативу“ режимским вредностима, наиђу на змијарник и нажалост се задрже због лепше елоквенције и бољег физичког изгледа у односу на таблоиде режима – док све време стоје на истој медаљи, само на супротној страни.
Они се не баве суштинским и друштвеним и националним питањима већ раде по агендној директиви.
Механизам прављења подобног опозиционара
Телевизија финансирана из западних амбасада, познатија као Н1, путем својих веза са амреричким амбасадором одређује ко може бити део квази-опозиције. Управо је то разлог зашто на таквој платформи добрим делом простор довијају људи безопасни по актуелну власт или у некој врсти договору са истом. Систем отприлике функционише овако: Западни медиј њима прави позитивну промоцију, на коју прорежимске телевизије одговарају негативном промоцијом и тако је политичка личност формирана и стављена у политичку тубу. И управо због сарадње “испод жита“, Н1 по шаблону не отвара своја врата персонама које национална фреквенција не напада, тј. не даје им негативну промоцију.
Када говоримо о десном спектру политичког компаса Србије, ситуација је мало другачија, у првом плану због спцифичности њихове намене у оквиру режимског бирачког тела. Као и са либералном струјом наше опозиције, и десници се отварају врата такозваних опозиционих медија одмах након напада режимских телевизија – али, када је потребно заједничким снагама обавити неку акцију слуђивања народа, као у сучају Рио Тинта, видимо ситуацију у којој заједно шетају широм Србије, осим у, по власт, најрањивијем делу, Београду.
Питање одговорности
Питање одговорности, као и у сваком другом случају, не постоји ни поводом ове трагедије. То се дешава за последицу киднаповања целе државе, готово свих институција, од стране само једног човека. Преузимајући надлежности које му не припадају Уставом, урушио је систем одговорности који се заснива законима одређеним надлежностима. Када имамо ситуацију у којој више нико није надлежан ни за шта, нико и не поседује оговорност за ресор којим се бави – док надлежност и одговорност обично иду заједно. Кривац је јасан.
Траг западних обавештајних служби – континуирани покушаји поларизације и дестабилиације
Међутим, као да то није довољно, западне обавештајне службе користе и овај симбол како би подстакле незадовољство и манипулисале народима Источне Европе. Протести у Јерменији, Грузији и Молдавији постају сцена за овај симбол — крвави отисак руке који сада има за циљ да подстакне побуну и дестабилизацију, не само против локалних власти већ и против утицаја који је ближи Русији. А све то док Русија и НАТО стоји на ивици сукоба, а расту притисци на Русију и културно, историјски и политички блиске јој државе.
ЦИА и западне службе овде виде прилику за манипулацију, а колико је тим центрима стало до српских жртава видели смо у Крајини, Босни и на Косову и Метохији, видели смо и у жутој кући, а и у случају Милице Ракић и још више од две хиљаде цивила које су обасипали бомбама и осиромашеним уранијумом од којих је нас стотине хиљада после рата изгубило битку са животом.
Слично као што су покушали са покретом „Отпор“ током 2000-их у Србији, сада покушавају са крвавим рукама као симболом отпора. Отпор је имао симбол стиснуте песнице, а сада је то крвави отисак руке. Ови мотиви носе снажну поруку, али нека буде јасно — порука није упућена нама, већ је осмишљена да нас скрене са пута и увуче у туђе битке.
Када погледамо ситуацију широм Европе, увиђамо исту матрицу догађаја: западне обавештајне службе и невладине организације финансиране од страних фондова и даље покушавају да изазову друштвене немире и протесте у свим државама у којима је Русија традиционално имала утицај.
Западни фондови иза многих невладиних организација подстичу протесте са циљем рушења националних интереса и поткопавања ауторитета локалних власти. Манипулација и непрекидни притисци раде на томе да унесу раздор међу грађанима, делећи их на присталице и противнике, док се обичан народ оставља по страни. У Србији, упркос снажним покушајима манипулације, народ остаје свестан да је реч о туђим интересима који немају везе са нашим суверенитетом и нашим правима.
У временима када нам је потребно јединство и подршка, било који облик симбола који жели да у Србији изазове побуну и поделу је неприхватљив. Црвени, крвави отисак руке неће бити симбол нашег протеста, он не припада нама, не носи нашу поруку, и не служи нашој будућности. Србија је, изложена притисцима са Запада, али је способна да препозна и одоли манипулацијама и увезеним симболима.
На нама је да останемо уједињени и да одбацимо оне који желе да нас увуку у туђе битке, у симболе и поруке које нам нису блиске. Србија стоји као независна земља, са својом прошлошћу, културом и вредностима, и није потребно да нас страни агенти подучавају како да бранимо своје интересе.
Исход овог, али и сваког наредног протеста
Тачку на театар апсурда ставио је председник, који је дошао у Нови Сад да озваничи своју нову победу. Оправданост протеста и захтева, као и одговорност за трагедију, су нестали спрам сцена скидања српских застава и насиља испред Градске куће.
Сви ће се сада бавити последицама а не узроцима, Вучић ће однети нову победу као глас мира и разума, чувар српске заставе и државе од вандала из опозиције, његови пулени и корисни идиоти су одрадили посао, медијска слика је зацементирана. И тако до наредне трагедије.
Лажна опозиција је поново успела немогуће, да широку народну масу предвођену оправданим бесом и огочењем због неспособности, непотизма и кукавичлука власти, претворе у протест који није масиван чак ни толико да блокира осредњу улицу.
Људи су у политици капитал, а да су у опозицији овако умешни са својим личним капиталом, још увек би живели као подстанари. Неки су од ништа створили стотине милиона евра, а оволики политички капитал по ко зна који пут бацили кроз прозор. То је довољан доказ који иде у прилог тврдњи да западна опозиција ради у спрези са режимом.
