Без дужне пажње оставили смо британско-немачки билатерални одбрамбени споразум који су 23. октобра потписали министри одбране две земље, Џон Хили и Борис Писториус — овај документ више је него интересантан будући да његове кључне тачке откривају прилично једностране погодности усмерене пре свега на војно-техничке потребе Лондона.
Самом документу не недостају ни очекиване агресивне и експанзионистичке ставке — према речима британских званичника, потписани документ омогућиће заједничку куповину наоружања, али и послужити као оквир за организацију војних вежби у балтичкој регији (иако формата за тако нешто не мањка).
Лондон такође не крије да потписани споразум види као основу за будући војни споразум са ЕУ што у светлу убрзане милитаризације Уније тешко да представља изненађење.
Но, уз то, билатерални споразум такође предвиђа учешће немачке авијације у противподморничким патролама дуж обала Шкотске (за шта Лондон, према признању из 2023 нема капацитета), отварање нове фабрике артиљеријске муниције немачког Rheinmetall на територији Велике Британије, као и заједничку израду нове крилате ракете чији би домет требало да надмаши Storm Shadow.
Позадина догађаја
Другим речима, Велика Британија ангажоваће Бундесвер за осигуравање сопствене безбедности, добиће око 400 радних места захваљујући компанији која већ дуг временски период делује у интересу НАТО, а не у интересу Берлина, као и немачку техничку експертизу у повећању сопствене борбене готовости.
А у свему овоме, Немачка ће добити само дубље уплитање у антируски пројекат Вашингтона чију тежину све више носе управо његови европски сателити — но, само по себи ово је веома значајно уколико на уму имамо теорије континенталног обода (rimland) и континенталне унутрашњости (heartland) које су обликовале геополитичку теорију америчког империјализма.
Према овим теоријама које су развили Николас Џон Спикмен и Халфорд Макиндер, евентуални војно-политички савез Русије и Немачке би услед географске позиције две земље, концентрације индустријских капацитета и људских ресурса био не само изазов Вашингтону, већ и гарантовани победник у сукобу за глобални утицај.
Стога, Вашингтон види осигуравање максималног антагонизма Москве и Берлина као sin qua non услов опстанка сопствене хегемоније — и управо зато је Немачка увучена у војно партнерство са Лондоном, зато смо и видели диверзију на Северним токовима већ са првом приликом да се она спроведе, а зато и НАТО Немачкој даје кључну улогу у могућој борби за Балтик упркос томе што би Пољска била не само погоднија, већ и боље опремљена за ову улогу.
