У светлу демонстративних израелских удара на енергетску и логистичку инфраструктуру Јемена у насељеним пунктовима Рас Иса и Ходеида, али и даљег гомилања израелске технике дуж граница Либана, тешко је избећи утисак да се Тел Авив припрема за даље интензивирање војних притисака на Осу Отпора, тим пре у светлу неочекиване ограничености капацитета Хезболе, и слабости Ирана да одговори на провокације коју је Техеран јуче покушао да објасни наводним лажним обећањима Запада да ће одсуство освете за убиство Исмалиха Ханијеха довести до обуставе ватре.
У овом тренутку, нажалост, остајемо при интерпретацији догађаја коју смо изнели пре два дана — и Иран и Оса Отпора у целини налазе се у врло рањивој позицији и суочавају се са врло озбиљном претњом стратешког пораза. Но, ситуација није у потпуности једнозначна услед одређених интереса Вашингтона који можда није вољан да ризикује избијање великог регионалног рата — на крају крајева, текући ниво тензија више је него довољан да Израел настави са елиминацијом једног по једног елемента Осе Отпора све до тренутка када ће Техеран остати практично без ефективних савезника у региону.
Зашто САД желе да избегну ескалацију сукоба?
Агресивна политика Израела несумњиво је довела до непредвиђених трошкова за Вашингтона, али је и открила одређену дозу самовоље Бенјамина Нетанјахуа упркос саветима својих покровитеља. Но, она је и донела значајну корист за САД — процес политичке трансформације Блиског истока који смо прошле године могли пратити кроз нормализацију односа између Техерана и Дамаска с једне стране и регионалних арапских држава са друге у великој мери је лишен потенцијала за промену односа моћи.
Вашингтон, посредством Израела демонстрирао је своју војну доминацију и осигурао неопходну дозу послушности регионалних актера који упркос формалним изјавама о суверенизму и мултиполарности нису формирали уједињен фронт против агресије Тел Авива, препуштајући појас Газе судбини. И Хамас и Хезбола лишени су како свог политичког вођства, тако и значајног дела војних капацитета. Иран је лишен практично свих механизама одвраћања налазећи се у далеко слабијој позицији него што је то било пре годину дана. И све ово јесте у интересу САД.
Даља ескалација, међутим, долази са новим ризицима — на првом месту, овде се ради о могућности ”скидања рукавица” у погледу масовних удара по америчким базама, али и по нафтним пољима и рафинеријама под контролом америчких прокси-снага или чак других држава региона што може имати веома озбиљне последице по цене енергената, али и по спремност заливских петро-монархија да наставе на тргују у америчким доларима.
Овакав развој догађаја приморао би САД да повећају војно присуство у региону, практично непосредно након објаве планова о његовом драматичном смањењу. И све то практично у предвечерје председничких избора.
Такође, не треба потценити ни чињеницу да је убиство Хасана Насрале наишло на осуду чак и оних либанских група које се традиционално позиционирају као политички противници Хезболе — даља ескалација, укључујући ту и могућу копнену операцију Израела у Либану тако би могла довести до шире консолидације политичких снага у Бејруту око идеје отпора Израелу, али и отпора Вашингтону који финансира израелску војну машину.
