Једна од тренутно горућих (по нашем мишљењу, неоправдано) тема у светским медијима јесте питање евентуалне дозволе коју западни центри моћи могу дати Кијеву, а везано за наношење удара по „старим“ руским територијама НАТО наоружањем дугог домета.
Чињеница да су ову дозволу већ дали неки европски лидери, укључујући ту, на пример, власти Холандије, у овом тренутку потпуно је скрајнута, а у жижи интересовања јавности налази се позиција Лондона и Вашингтона чији су лидери јуче разговарали о овом питању, и о чему ће разговарати поново до краја недеље.
Медијски наративи
Уколико погледамо наративе присутне у западним медијима (и добром делу званичних руских), ситуација је таква да су Лондон и Вашингтон неодлучни — тако је јуче и објављена, и демантована (и то више пута) информација о дозволи британских власти за употребу ракета Storm Shadow, а Вашингтон је од Кијева наводно тражио конкретан план дејстава за наредних 365 дана пре доношења коначне одлуке.
Зашто је дебата бесмислена?
Сматрати да постоји нешто што Кијев жели, а Запад не дозвољава значи дати више суверенитета кијевском режиму него што се чини оправданим — уколико Кијев нешто јавно тражи, он то чини јер је тако наређено у Вашингтону.
То значи да је ова одлука донета давних дана, а уместо конкретних последица, медији се баве рекла-казала информационо-пропагандном кампањом коју Лондон и Вашингтон реализују са добро познатим циљевима — припремом јавности, проценом реакције Москве и дистанцирањем од сопствене одговорности.
А, говорећи о конкретним последицама, овде се на првом месту ради о проширењу списка циљева на територији РФ, што не би било могуће без интензивирања сателитског осматрања унутрашњости руске територије. И ово је нешто што ће реализовати Вашингтон, а не Кијев.
Још у мају, руски председник Владимир Путин објаснио је да наоружање дугог домета захтева не само космичко осматрање циљева, већ и уношење упутстава у системе што могу учинити само високо квалификовани специјалисти — другим речима, ОСУ ће можда „притиснути дугме“, али ће напад испланирати и припремити војници НАТО.
И управо се о томе ради — ова одлука која је несумњиво већ донета на првом месту се тиче приближавања директном сукобу и одлуком Запада да је дошао тренутак да се Русији наносе губици у дубокој позадини, а то готово сигурно значи ударе на стратешки важне објекте.
О позицији Москве
Оно што је извор фрустрације за многе у овој ситуацији јесте то што Москва и даље одговора причом о црвеним линијама, причом о томе да ако нешто, онда нешто друго — без конкретних дејстава. Штавише, стиче се утисак да Русија практично игнорише чињеницу да се Запад умешао у сукоб и делује као да и даље спроводи СВО у некаквом вакууму.
И овде сами морамо избећи неоправдану предрасуду да Владимир Путин самостално води државу — руски лидер веома је свестан последица стављања терета читавог државног апарата на председника. Руске политичке елите и те како су укључене у процес доношења одлука, и проблем је што међу тим елитама и даље постоји значајан број оних који верују у то да ће се ствари вратити на старо једног дана. И на првом месту због тога избегавају кораке за које процењују да ће отежати будући процес нормализације односа са Западом.
И управо ово је основни узрок парадоксалне ситуације у којој удари западним оружјем на Крим, ДНР или ЛНР некако не захтевају реакцију, а удари на, рецимо, Тулску област захтевају — према Уставу РФ, оправдања за овакву позицију нема, будући да се у сваком случају ради о федералним субјектима Руске Федерације који су нападнути од стране спољног непријатеља.
Но, ни ова ситуација не може трајати вечно — процес освешћивања који је повезан са израњањем нових војно-политичких елита Русије, у великој мери на личну иницијативу руског лидера, већ је започео. И питање је само када ће тачно доћи до неминовне смене генерација. И тада, руске црвене линије имаће далеко већу тежину.
