Уколико је током претходне године Вашингтон био примарно фокусиран на формирање неформалног антикинеског блока у азијско-тихоокеанском региону кроз мрежу билатералних безбедносних споразума између Филипина, Јапана, Јужне Кореје, Новог Зеланда и Аустралије, са почетком 2024. године видели смо одређену промену ових активности при чему НАТО као војни блок под контролом САД све чешће наступа као јединствен нови играч у регији.
Пратећи догађаје у претходних неколико месеци, укључујући ту и јулски НАТО самит на ком је први пут званично била заступљена такозвана тихоокеанска четворка, тешко је избећи очигледан закључак — у току је експанзија НАТО у азијско-тихоокеански регион што значи да североатлантски блок чини прве озбиљне кораке на путу постајања глобалним војним савезом.
Кратак осврт на претходну годину
Говорећи о азијско-тихоокеанском региону, можда најутицајнији догађај 2023 био је потписивање билатералног безбедносног споразума између САД и Филипина — почевши од овог тренутка, званична Манила на челу са радикално прозападним Фердинандом Маркусом Млађим започела је вишемесечну кампању провокација у акваторији Јужног Кинеског Мора и посебно Другог Томасовог Гребена и архипелага Спартли где су забележени бројни инциденти између филипинских бродова и кинеске обалске страже.
Вештачко подизање тензија у спорној акваторији где долази до преклапања територијалних претензија не само Кине и Филипина, већ и Вијетнама, Индонезије, Малезије, Брунеја и Вијетнама, Манила и њени налогодавци у Вашингтону искористили су за покушаје реализације антикинеске политичке кампање која је за циљ имала да територијалне спорове претвори у сукоб групе регионалних држава против Кине.
Ови напори Вашингтона остали су неуспешни, мада не због мањка труда, колико због благовременог деловања кинеских контраобавештајних служби које су у новембру прошле године раскринкале заједничку операцију ЦИА-е и малезијске спољне обавештајне службе МЕИО која се спроводила најмање од маја 2022. Овом операцијом руководила је Бриџит Линц која је пре доласка у Малезију у јуну 2022. радила за америчку службу на територији Украјине. Главни циљ операције био је подривање кинеског утицаја у региону уз паралелно прикупљање оперативних података о деловању кинеске морнарице у акваторији Јужног Кинеског Мора.
Паралелно са реализацијом ових отворено антикинеских пројеката, Вашингтон је активно радио на повезивању са државама региона склапајући споразуме о стратешком партнерству са Индонезијом и Вијетнамом. Посебна пажња посвећена је и Индији коју је у новембру прошле године посетио амерички министар одбране Лојд Остин како би потврдио стратешко партнерство две државе и склопио нове споразуме о сарадњи у војној и војно-техничкој сфери.
А, говорећи о војним активностима, тешко је не приметити и значајан раст броја војних вежби које су реализовали амерички регионални сателити, неретко уз директно учешће Вашингтона. Како је показао случај ракетног система Typhoon, бар неке од ових вежби биле су само маска за пребацивање америчког наоружања ближе кинеским обалама. Друге активности овог типа, попут инвестирања Јапана у војну опрему Филипина или пребацивања француских радара у Малезију одвијале су се потпуно отворено.
Свесни значајног раста тензија, Кина и САД покушали су да успоставе контакте — након личног састанка председника две државе, Си Ђинпинга и Џоа Бајдена, било је неколико иницијатива усмерених на поновно отварање канала комуникације и обнављање рада различитих стручних контакт-група, али су се сви покушаји усклађивања ставова завршавали неуспехом.
Почетак 2024 — Вашингтон заузима положаје
Азијско-тихоокеански регион тако је дочекао почетак 2024 године у веома нестабилној и потенцијално запаљивој војно-политичкој ситуацији. Но, то је био тек почетак — у месецима који су уследили, Вашингтон је започео са нескривеном применом своје вишедеценијске стратегије ланаца острва разрађене педесетих година прошлог века са циљем формирања главног стратешког оквира за могући оружани сукоб САД са Кином. Основна премиса ове стратегије је увођење поморске блокаде и преузимање контроле над свим кључним мореузима у регији.
Тако су у фебруару оружане снаге Филипина објавиле о новоформираној стратегији ”одбране архипелага” која ће бити коришћена у случају сукоба са Кином — јавна презентација одржана на енглеском језику није сотавила много простора за интерпретацију будући да се ради о практичној примени америчке доктрине ”ланаца острва”. У марту, тајвански медији објавили су о размештању америчких специјалних јединица на најмање четири војне базе на територијама под контролом Тајпеја укључујући ту и ону на острву Кинмен које се налази на свега 10 километара од обале Кине.
Мање од десет дана касније, амерички Конгрес издвојио је 7,1 милијарде долара за инвестиције у тихоокеанске микро-државе Палау, Маршалова Острва и Савезне Државе Микронезије у замену за ”ексклузивни приступ” оружаних снага САД на њиховој територији, а јапански медији најавили су нова овлашћења Вашингтона у погледу координације војних операција у азијско-тихоокеанском региону што ће укључивати у директно управљање јапанским снагама.
У мају, незадовољне недовољном послушношћу Индије, САД су иницирале формирање новог војно-безбедносног блока који је у медијима назван SQUAD, а који сачињавају САД, Аустралија, Јапан и Филипини који су тако заменили Индију у ранијем формату QUAD. А, док се Вашингтон занимао формализацијом свог антикинеског савеза, специјалне јединице британске војске стигле су у Мјанмар где су започеле са обуком побуњеничких герилских снага.
У јуну, на безбедносној конференцији Дијалог Шангри-Ла 2024, амерички министар одбране Лојд Остин потврдио је наставак политике формирања проамеричких савеза у азијско-тихоокеанском региону, а амерички председник истог дана је потврдио новинарима да евентуална инвазија Народноослободилачке армије Кине на Тајван може бити повод за примену војне силе САД.
У јулу, према речима главнокомандујућег америчким маринцима Ерика Смита, елитне јединице оружаних снага САД почеле су да се активно припремају за могући сукоб са Кином, на првом месту кроз продубљивање односа са оружаним снагама Јапана и Јужне Кореје што би требало да осигура поуздану контролу над кључним морским путевима. Поучени искуством СВО, амерички маринци такође раде на повећању своје мобилности, одустајући од тенкова у корист артиљерије, ракетне артиљерије и беспилотних летилица. Такође, започета је изградња 31 десантног брода који ће бити потребни за формирање три нове десантне групе од којих ће се две налазити на обалама САД, а једна у Окинави, на територији Јапана.
НАТО улази у игру
Почетком јула, у предвечерје самита НАТО, генерални секретар војног блока Јенс Столтенберг иступио је у јавност са подршком да наводна материјална и техничка подршка коју Кина пружа руској СВО приморава пакт да продубљује партнерства са државама азијско-тихоокеанског региона, интензивира своје деловање и повећа своје присуство у региону. Јасно је да је наводна подршка СВО овде само неубедљив изговор — милитантни блок је још 2022 означио Кину као један од главних безбедносних изазова, а у складу са америчком дефиницијом Пекинга као стратешке претње.
С тим на уму, није изненађење што је завршна декларација НАТО самита поновила ове оптужбе, осуђујући Пекинг за ”стварање претњи” безбедности блока. Амбасада Кине у Вашингтону тренутно је реаговала на ово, подсећајући државе чланице НАТО да је такво помињање Кине у документима блока апсолутно недопустиво.Интересантно је да је реакција на документ дошла и од амбасадора САД у Делхију Ерика Гарсетија који је са жаљењем констатовао да војни блок у овом тренутку није присутан у Индији, али да упркос томе жели да створи безбедан индо-тихоокеански регион.
Сам самит такође је био обележен и присуством такозване тихоокеанске четворке коју сачињавају Јапан, Јужна Кореја, Аустралија и Нови Зеланд што је представљало историјски преседан. Према писању јапанског листа Nikkei, резултат учешћа ових држава на самиту јесте почетак припреме првог заједничког документа који ће прецизирати планове за проширење војне сарадње између НАТО и пацифичких држава. Када овај документ буде објављен, он може потврдити сада већ неколико недеља присутне наводе о заједничкој производњи наоружања коју би требало да реализују Токио, Сеул и Брисел.
Паралелно са овом ескалацијом у реторици, НАТО је започео и са реализацијом комплекса војних вежби под називом Pacific Skies усмерених на увежбавање деловања ваздушних снага блока на ширем индо-тихоокеанском простору — радило се о пет одвојених војних вежби које су се одржавале на Аљасци, у Јапану, Индији, Аустралији и у међународним водама Тихог океана, са америчким базама на Хавајима (Перл Харбор) и Гваму као полазним тачкама.
Последња поменута која се одржавала под називом RIMPAC била је уједно и највећа и укључивала је више од 20.000 војника из преко 20 држава, укључујући ту и Немачку, Француску, Шпанију, Италију, Холандију и Белгију, односно, чланице НАТО које су десетинама хиљада километара далеко од Тихог океана. Но, сви су изгледи да тако неће остати још дуго — пре свега четири дана, власти Филипина објавиле су о скором потписивању билатералних безбедносних споразума са Француском, Новим Зеландом и Канадом који ће омогућити оружаним снагама тих држава да размештају своје снаге на филипинској територији у циљу одржавања војних вежба и других билатералних активности.
