Амерички председник Џо Бајден поручио је данас да он не искључује могућност ”употребе америчке војне моћи” уколико дође до инвазије Народноослободилачке армије Кине на Тајван.
Тешко је не приметити да је ова реторика далеко агресивнија него што је то био случај са Русијом, чак и у периоду пре почетка СВО, када су улози, а и шансе за стварну ескалацију биле далеко мање.
Зашто је то тако?
Као и увек, на првом месту морамо размотрити могућност да се ради о поруци намењеној унутрашњој публици — једна од критика коју Републиканци упућују према Демократама јесте наводно попустљив однос према Кини.
Потврду ове тврдње је тешко наћи — у Вашингтону постоји значајна међупартијска сагласност када се постави питање агресивно антикинеске политике, но у савременом свету такозване ”пост-истине” и информационих операција огромних размера, објективна стварност не представља нужно препреку за успех одређених наратива. И у Србији то добро знамо.
Стога, овакав наступ у јеку предизборне кампање може представљати покушај Бајдена, али и Демократске странке у целини да придобије симпатије оних гласача који цене Трампову отворено антикинеску реторику.
Друго тумачење тиче се, наравно, спољне политике и могућности да је ова порука заиста била упућена Пекингу — и то није немогуће, мада не значи да је Вашингтон заиста спреман за директну конфронтацију.
На крају крајева, Кина ипак представља нуклеарну силу, трећу најмоћнију и прву највећу армију света са блиским стратешким савезником у виду Северне Кореје који такође располаже нуклеарним арсеналом.
Но Кина има још нешто — капацитете да одговори на економске ударе Запада. И управо због овога је у интересу Вашингтона да претњом војном силом избегне ситуацију у којој може претрпети озбиљне економске ударе.
