Током јула ове године, већ смо неколико пута писали о припремама НАТО за велики оружани сукоб у Европи — и чињеница да се још једном враћамо на ову тему сведочи о томе да се ови процеси одвијају изузетном брзином и да милитантни блок колективног Запада причично темељно приступа овом задатку. И уколико смо се у претходним текстовима примарно фокусирали на различите планове, пројекте, истраживања и законске измене које указују на припрему за сукоб, сада већ можемо говорити о конкретним акцијама које за циљ имају осигуравање адекватног распореда људства и технике у случају почетка борбених дејстава.
Источна граница НАТО
Није изненађење да се ситуација најбрже развија на источној граници НАТО, односно, у оним државама које имају дељену границу са Русијом, Белорусијом и Украјином, или које излазе на Црно море. Такође није изненађење да је лидер у овоме Пољска чије је Министарство одбране пре свега четири дана објавило о распоређивању 150 оклопних возила и непрецизираног броја беспилотних летилица дуж граница са Белорусијом и руском ексклавом Калињинград.
Варшава овај корак повлачи у склопу свог националног одбрамбеног пројекта Tarcza Wschodnia (”источни штит”) који је објављен 18. маја 2024. Основни циљ програма дефинише се као истовремено повећање борбене готовости пољске армије и осигуравање безбедности границе — за решавање ових задатака, Министарство одбране Пољске ослањаће се на развој војне и војно-логистичке инфраструктуре, као и модернизацију осматрачких система и изградњу утврђења дуж границе. За овај пројекат издвојено је 2.55 милијарде долара.
Јужније, на територији Молдавије захваљујући донацији од 7.8 милиона евра фонда ЕУ Connecting Europe Facility започети су радови на модернизацији инфраструктуре око граничног прелаза Џурџулешти који се налази недалеко од тромеђе Румуније, Молдавије и Украјине. Иако се према званичним саопштењима ради о инвестицији у ”ремонт житног коридора” која би требало да омогући повећање извоза украјинских житарица, траса о којој се ради јесте коридор Рени – Џурџулешти – Галац чије су две од три тачке укључене у НАТО пројекат војне мобилности.
Штавише, почетком месеца у Кишињеву је одржан састанак између делегација Румуније, Молдавије и Украјине, а на ком је било речи о неопходности повећања протока робе овим коридором. И док нема сумње да ће се украјинске житарице извозити овим путем — будући да се ради о роби коју заправо поседују америчке корпорације и која је неопходна за преузимање контроле над прехрамбеном безбедношћу Европе — главни циљ модернизације инфраструктуре несумњиво остаје увоз западог оружја у Украјину.
Дубока позадина НАТО
Док се Пољска, Румунија, Молдавија, али и балтичке државе припремају за улогу држава на линији фронта, центри моћи као што су Берлин, Париз и Рим остају фокусирани на унапређење војно-индустријског комплекса НАТО и убрзавање производње дефицитних типова наоружања — тако су, према писању медијске куће Reuters, Француска, Немачка, Италија и Пољска 11. јула потписале споразум о заједничкој производњи крстарећих ракета.
Притом, Немачка спроводи информационо-пропагандну кампању усмерену на убеђивање јавности у оправданост распоређивања америчких ударних система (укључујући ту и надзвучно оружје, уколико САД успе да оствари успех у овој сфери где тренутно заостаје за Русијом и Кином) до 2026. И Немци овде имају разлога за забринутост — заменик министра спољних послова РФ Сергеј Рјабков већ је јавно поручио да ће на овај корак Русија одговорити војним путем. Пре десет дана, он је појаснио да ће се највероватније радити о распоређивању наоружања истог типа, али са нуклеарним бојевим главама.
С друге стране, немачки Министар одбране Борис Писториус који је већ добро познат као нескривени заступник америчких интереса у Европи поручио је да амерички системи представљају само одговор Запада на, а и како другачије, ”руску претњу” која је повезана са Искандерима који се налазе у Калињинграду.
Ови кораци НАТО указују на то да ће Вашингтон и његови сателити наставити да усавршавају стратегију која се тренутно испитује у Украјини — постепено повећање улога са крајњим циљем елиминације руског војног потенцијала без примене нуклеарног оружја. Савршен пример ове стратегије јесте удар БПЛ на радарску станицу Воронеж-ДМ у мају ове године. Тада, Русија је стављена у незавидну позицију будући да је мета удара био стратешки значајан систем раног упозорења на ракетне нападе који игра кључну улогу у нуклеарној доктрини РФ, али мала штета и употреба конценционалног, па чак и практично импровизованог наоружања учинила је нуклеарни одговор неумесним.
И активности о којима је било речи у тексту изнад реализују се на сличан начин — распоређивање америчких ударних система у Немачку представља се као нешто што је могуће спречити повлачењем Искандера из Калињинграда. А овакав корак, разуме се, драматично би смањио фактор одвраћања што Русија не може допустити у светлу гомилања пољских снага дуж граница своје ексклаве.
