Са великим задовољством читамо размишљања уважених колега са канала Рог Слободе и Евроазија — не зато што тема даје повода за задовољство, већ зато што њихови текстови показују да после више од две деценије у српском медијском простору, макар он био и алтернативни, најзад видимо покушаје да се догађаји од 5. октобра 2000. сагледају рационално, аналитички, и у складу са стварним стањем ствари.
Чињеница да држава Србија као правна наследница СР Југославије на институционалном нивоу ни после више од две деценије није дала званичну оцену овом бруталном нападу на суверенитет је поражавајућа колико је и опасна — одбијање институција да овај државни удар назову својим правим именом даје широк маневарски простор разним интересним групама које култ Отпора одржавају живим.
И тако опстаје у српском јавном дискурсу до данас — покушаји озбиљних дебата о догађајима 5. октобра своде се на аргументе добар-лош-зао у погледу Слободана Милошевића, игноришући чињеницу да смо тог дана видели координисану узурпацију читавог државног апарата од стране група које су деловале по налогу и уз директну финансијску, логистичку и политичку подршку колективног Запада.
Од изборне револуције до хибридног рата
Међу стручњацима из области друштвених наука који су се бавили Петооктобарским државним ударом постоји широк консензус да је СР Југославија, односно данашња Србија, била полигон западних специјалних служби за испитивање новог метода не-војног потчињавања суверених држава.
Овај механизам испрва је назван изборном револуцијом услед специфичности југословенског, односно српског сценарија, да би потом постао познатији као обојена револуција или по англосаксонском промена режима (regime change).
Без обзира на терминологију, радило се о усавршавању техника хибридног ратовања које су на првом месту америчке специјалне службе развијале још од времена хладног рата — ради се о наставку на путу који су уцртале раније операције као што су Condor спроведена у Јужној Америци или Mockingbird која је била усмерена на успостављање контроле специјалних служби САД над унутрашњим медијским простором.
До 5. октобра 2000, рудиментарне технике из претходних деценија су усавршене и примењене у пракси — и оно што је овде битно јесте то што је упркос фокусу јавности на дан преврата тачка неповрата пређена знатно раније.
Обојена револуција не одвија се у тренутку — ради се о дугом и пажљиво планираном процесу постепене медијске манипулације, изградње и брендирања носиоца „револуције“, политичких притисака, формирања активистичких мрежа и многих других активности које ширу јавност, како земље која је мета хибридног напада, тако и међународну јавност, припремају за тренутак покретања завршног чина.
Ненаучене лекције 5. октобра
Као прва жртва ове тактике хибридног ратовања, Србија би требало да врло добро разуме шта обојена револуција заиста јесте. Ово, међутим, није случај — државни апарат у свом односу према НВО не предузима никакве кораке да спречи опасно антидржавно деловање, пружајући, напротив, широк маневарски простор из иностранства финансираним интересним групама.
Но, можда је још опаснија чињеница да шира јавност упркос трагичном искуству 5. октобра и више од две деценије доказа истинских циљева преврата и даље не показује неопходан опрез и скептицизам суочавајући се са повампиреним Отпорашима, сада под паролама, рецимо, некаквих Србија против насиља.
