У ноћи између 21. и 22. јуна, неколико авиона и најмање једна беспилотна летилица учествовали су у ударима на циљеве у сиријској провинцији Деиз ез Зор — према тренутно доступним информацијама, на удару су се нашли положаји положаји Сиријске арапске армије, као и транспортно возило ирачке паравојне групе Катаиб Сеид ал Шухада.
На први поглед, овај догађај није толико необичан — Дамаск нема контролу над читавом територијом Сирије и деловање оружаних снага других регионалних актера, у првом реду Израела и Турске, нису реткост. Но, према информацијама које су се појавиле непосредно после удара, летилице које су деловале изнад Сирије могле су припадати оружаним снагама САД.
У прилог овој тврдњи говори и чињеница да је до напада дошло недуго након што су јединице Сиријске арапске армије ступиле у борбу са курдским Сиријским демократским снагама, једном од најефикаснијих америчких прокси-снага на Блиском истоку.
Иако је из Вашингтона стигло саопштење да САД нису умешане у ударе, ове тврдње демантовао је руски Центар за помирење зараћених снага, тврдећи да је беспилотна летилица која је учествовала у удару амерички MQ-1C Gray Eagle.
Позадина догађаја
До овог удара долази око три недеље након што су америчке беспилотне летилице које делују изнад Сирије промениле своје уобичајене патролне руте, сада редовно залазећи у ваздушни простор изнад територија под контролом Дамаска, а посебно у околини Раке и Палмире.
Ове догађаје можемо посматрати у светлу информација које су се појавиле у априлу ове године, а према којима је у америчој бази Ет Танф на југу Сирије одржана два састанка — на првом од њих учествовали су представници америчких обавештајних служби и сиријске опозиционе партије Ал Лива, а на другом, њима су се и официри британског МИ6.
Главне теме састанака били су борба против локалних лидера лојалних Дамаску, као и координација деловања антидржаних милитаната, укључујући ту и групе које сачињавају војно крило Ал Ливе, такозвану Партију будућности и Слободну патриотску партију које у овом тренутку пролазе обуку на америчким базама, кроз формирање заједничког оперативног штаба.
Све ово указује на поновно активирање Вашингтона у Сирији, са посебним фокусом на јужне територије земље у којима услед вишегодишње тешке економске ситуације наставља да расте антидржавно расположење — и ово не слути ништа добро како за Дамаск, тако и за друге суверенистичке снаге које га подржавају, у првом реду, Русију и Иран. И у светлу ових чињеница, директни амерички удари на сиријску територију (и изван окупираних делова Деир ез зора) могу представљати назнаку предстојеће ескалације.
