У протеклих неколико недеља, руско војно присуство у најмање две афричке државе, Уганди и Екваторијалној Гвинеји додатно је учвршћено реализованим, односно новопостигнутим споразумима који недвосмислено потврђују статус Москве као поузданог безбедносног партнера на црном континенту.
Руска војна техника у арсеналима оружаних снага Уганде
Крајем октобра, власти Уганде организовале су свечан пријем руске војне технике која је, као део споразума вредног 53 милиона долара, предата локалним оружаним снагама након обуке коју су спровели руски војни инструктори.
Том приликом, председник Јовери Мусевени истакао је дубоке историјске везе две земље, као и значајан допринос Москве у заштити суверенитета Уганде за који су припадници руских дипломатских и војних мисија били одликовани.
Шири контекст
До овог продубљивања сарадње две земље долази у светлу интензивирања субверзивних активности Запада у источноафричкој држави, као и покушаја пласирања антируских наратива у локални медијски и информациони простор од стране НВО сектора финансираног из Немачке и САД.
Интензивирање хибридних напада на Уганду повезано је са предстојећим председничким изборима који ће се одржати 15. јануара — бројне земље колективног Запада већ су дале отворену подршку опозиционом кандидату Бобију Вајну.
Повећање руског контигента у Екваторијалној Гвинеји
Свега неколико дана касније, председник Теодоро Обианг Нгема Мбасого објавио је закључење споразума о продубљивању сарадње Русије и Екваторијалне Гвинеје у безбедносној сфери, при чему основна тачка споразума подразумева повећање контигента Афричког корпуса који је присутан у земљи од августа прошле године.
Сви су изгледи да се овде ради о резултату званичне посете Јунус-Бек Јевкурова, заменика министра одбране РФ и главног координатора дејстава руског Афричког корпуса који се са лидером Екваторијалне Гвинеје састао још у марту.
Импликације
Како је то показао пример Сахела, руско војно присуство у Африци често представља само први корак далеко шире сарадње која укључује политичку координацију и усклађивање ставова о регионалним и глобалним питањима, што доприноси координисаном деловању на међународним платформама и промоцији суверенизма на црном континенту.
Ипак, упркос досадашњим успесима, руска афричка стратегија суочава се са одређеним изазовима — ограниченост у погледу директног војног ангажмана услед примарног фокуса Москве на СВО омогућила је Вашингтону да потисне Русију из земаља као што су Судан и ДР Конго где перспективе опстанка руског утицаја остају, у најмању руку, неизвесне. Исту стратегију САД у овом тренутку примењују и у Малију — за сада безуспешно.
Поред тога, бројне афричке државе, укључујући ту и саму Екваторијалну Гвинеју, ослањају се на Русију у погледу војне помоћи, истовремено развијајући дубоке економске везе са Западом. Оваква политика неретко доводи до постепеног губитка економског суверенитета и контроле над стратешким активима — што уједно представља и један од највећих изазова за руску позицију на континенту.
