Једна од вести које су прошле релативно незапажено у светлу догађаја у Курској области јесте удар ОСУ на водени торањ Запорошке нуклеарне електране који је том приликом озбиљно оштећен.
И последице могу бити значајне — капацитети хлађења реактора су значајно смањени, а и компензација изгубљене воде је отежана због тога што је оближњи резервоар одсечен од дотока свеже воде после рушења Каховске бране.
Званична Москва већ је осудила овај напад, описујући га као чин нуклеарног тероризма.
Позадина догађаја
Удар на Запорошку нуклеарну електрану несумњиво се уклапа у тренутну стратегију максималног притиска коју спроводи кијевски режим — и овај напад врло вероватно јесте део шире кампање у оквиру које се реализује и инвазију на Курску (и у покушају Белгородску) област.
Али док је бар начелно могуће замислити сценарио у ком Кијев покреће напад на „старе“ руске територије без одобрења Запада (мада сами у такав сценарио не верујемо) удар на нуклеарну електрану морао је бити координисан са западним центрима моћи.
Разлог за ово је једноставан — у случају изазивања хаварије, Кијев мора осигурати сопствену заштиту од правно-политичких последица (за друге, јасно је, режим посебно не мари), а нема гаранције да би све државе Европе биле задовољне катастрофом великих размера чије би последице читав континент осећао још дуго.
Стога, нема сумње да се ради о потврди тезе да се Запад одлучио за политику ескалације, можда и сам у страху од могућег затварања пројекта Украјина услед унутрашњих трзавица у ЕУ које ће бити утолико израженије уколико Вашингтон под очекиваним лидерством Доналда Трампа заиста смањи улагања у наоружавање својих сателита.
