Имајући на уму чињеницу да је Турска посредством својих оружаних снага, дипломатије и обавештајних служби одиграла незанемарљиву улогу у колапсу сиријске државности, на први поглед се може чинити неочекиваним да сада, мање од два месеца од пада Башара Асада, видимо практично распламсавање трговинског рата између Анкаре и Дамаска након што је нова сиријска влада сачињена већински од припадника терористичке групе Тахрир ал Шам увела драконске царине на робу из Турске.

Према тренутно познатим информацијама, трошкови увоза практично преко ноћи су порасли за 500% чиме је трговина између две земље обустављена, а на граници су формиране километарске колоне камиона који врло вероватно неће доћи до својих планираних дестинација.

Позадина догађаја

Током претходних година, делови провинције Идлиб који су се налазили под контролом како Тахрир ал Шам, тако и протурске Сиријске Националне Армије били су економски у потпуности зависни од Анкаре — Турска је функционисала као једини трговински партнер регионалних власти, а турска лира користила се као званична валута. И сви су изгледи да је влада Реџепа Тајипа Ердогана очекивала да ће се иста ситуација развити и на другим деловима Сирије, сада када је Асад најзад уклоњен из политичког живота земље.

Но, ствари су пошле другим путем — препопзнајући ризик од претварања Сирије у клијент државу Турске (било самостално, било захваљујући саветима неких других интересних група), нове власти блискоисточне државе предузеле су мере усмерене на какву-такву заштиту економског суверенитета са примарним фокусом на елиминисање актуне претње, односно, ризика од преплављивања сиријских тржишта турским производима.

Да ли ће званични Дамаск бити успешан у овоме, међутим, остаје отворено питање — сиријска економија која се и раније налазила у лошем стању сада је у потпуности урушена без изгледа за брз опоравак. И иако је ризик од успостављања доминације Анкаре макар привремено отклоњен, последњи остаци великих сиријских компанија који су у претходним годинама пословали у Латакији уништени су након уласка милитаната у ову регију и спровођења филтрације становништва под изговором некакве противтерористичке операције. Другим речима, сиријски бизнис сада мора бити изграђен од темеља у условима који су далеко од идеалних.

А, што се тиче Турске, постало је јасно да се Ердоган може опростити од своје идеје о повратку ”вилајета Алепо” под окриље новог Османског царства о чему је турски лидер више пута говорио у данима непосредно након пада Башара Асада — по свему судећи, Анкара је изгубила борбу за утицај у Сирији како на војном плану, тако и на економском.