Вести о рушењу надстрешнице железничке станице у Новом Саду оправдано су изазвале талас шока и широког незадовољства у српској јавности, а коначне информације о броју повређених и погинулих у овом тренутку, по свему судећи, још увек нису познате, но упркос томе, чињеница да се већ сада говори о најмање 8 страдалих и више од 30 повређених, несумњиво указују на то да се ради о трагедији великих размера која је притом могла бити избегнута — овде се не ради о природној катастрофи која би се могла подвести под force majeure, већ о једној, или вероватније низу људских грешака.
С тим на уму, чињеница да јавност захтева утврђивање одговорних није само разумљива, већ и у потпуности оправдана како са моралног, тако и са законског становишта, и ово је нешто што морамо очекивати и од државног апарата на ком лежи терет темељне и транспарентне истраге имајући на уму и природу објекта на ком је до трагедије дошло, као и катастрофалне последице.
Но, чак и у случају успешног завршетка истраге, кажњавање одговорних неће вратити погинуле — стога, једнако је значајно и предузимање мера које ће спречити да се сличне ситуације понове. Ово значи суочавање са свим недостатцима и пропустима у тренутном систему државног управљања, што са собом повлачи питање одговорности за оне који су таквом стању допринели. И овде се не ради о било каквом лову на вештице, већ искључиво о коначном искорењавању социјалистичке бирократије, одсуства личне одговорности и широке неефикасности државног система који су сада довели и до губитка људских живота.
Поражавајуће је што уместо трезвеног, рационалног и јединственог става пред националном трагедијом у великом броју српских медија, како оних опозиционих, тако и оних повезаних са владајућом странком видимо покушаје да се губитак људских живота искористи за стицање јефтиних политичких поена или избегавање одговорности. И ова чињеница, нажалост, показује да су постојећи кризни системи усмерени мање на реаговање на ванредну ситуацију, а више на заштиту политичких интереса интересних група. С тим на уму, чињеница да се Железнице Србије оглашавају о томе да ли је надстрешница била део реконструкције док су људи још увек заробљени испод рушевина довољно говори.
