Почетак недеље обележила су два смртоносна терористичка напада у југоисточној Азији — 10. новембра, експлозија аутомобила у центру Делхија усмртила је 12 људи, док је само дан касније, бомбаш самоубица у Исламабаду, након неуспеха да се пробије у зграду суда, активирао експлозивну направу на улици, убијајући 12 цивила.
До овог тренутка, обе стране су ове нападе и формално окарактерисале као терористичке, а према за сада непотврђеним наводима, у граничним областима примећени су покрети оружаних снага — уколико се ова информација потврди, регион се може кретати ка новом сукобу, односно наставку непријатељстава која су обележила мај текуће године.
Питање одговорности
Власти Пакистана су већ у првим часовима после експлозије оптужиле Индију за трагедију, тврдећи да иза напада стоје терористичке групе које делују као прокси-снаге суседне државе — званични Делхи одлучно је демантовао те наводе, указујући на одсуство било каквих доказа у прилог ове тезе.
Према неким локалним изворима, група Џамат ул Ахрар која представља пакистански огранак авганистанских Талибана преузела је одговорност за напад — но званични медијски ресурси организације касније су одбацили ове наводе.
Званични Делхи, с друге стране, делује знатно суздржаније, избегавајући да непосредно означи актере који се сумњиче за организацију напада — ипак, индикативно је да су индијске безбедносне службе свега неколико часова пре експлозије спровеле низ рација у Кашмиру током којих је заплењено готово три тоне експлозива, као и већа количина наоружања и муниције.
Објављени полицијски извештаји указују на то да се радило о терористичкој мрежи повезаној са исламистичком групом Џаиш е Мухамед активном на спорној територији, али са лидерством на територији Пакистана.
Позадина догађаја
На први поглед, за многе посматраче делује логично претпоставити да иза напада стоје специјалне службе Индије и Пакистана. Ипак, ова теорија оставља без одговора кључно питање — шта би било која од две стране на овај начин могла добити, посебно у светлу мајског примирја, закљученог уз осетне губитке обе државе.
Иако је сматрана јасним фаворитом, Индија је у сукобу са Пакистаном претрпела стратешки пораз, откривајући дубоке проблеме унутар армије, а посебно у авијацији чији је ангажман у последњим данима конфликта практично сведен на нулу услед катастрофалних губитака у сусрету са пакистанским ловцима и системима ПВО.
С друге стране, за Исламабад који је у овом тренутку укључен у тињајући сукоб са Авганистаном, без довољно ресурса да се избори са дугогодишњим проблемом сепаратизма у Белуџистану, али и са све оштријом унутрашњом политичком кризом, поновно отварање фронта према Индији тешко да представља погодан исход.
Могућност умешаности треће стране
С тим на уму, неопходно је запитати се да ли иза напада може стајати трећа страна која би била заинтересована за стварање нове регионалне кризе у складу са сопственим циљевима. Као један могући одговор овде се намеће Вашингтон.
У светлу одбијања Индије да се повинује америчким захтевима у погледу обуставе енергетске сарадње са Русијом, али и, можда још значајније, недавне нормализације односа са Пекингом, САД би несумњиво биле заинтересоване да ослабе свог формалног партнера и тим путем повећају сопствене полуге утицаја, укључујући ту и путем снабдевања војном техником неопходном за пролонгирани регионални сукоб.
С друге стране, отварање старог фронта додатно би ограничило капацитете Пакистана да спроводи операције на територији Авганистана, омогућавајући Талибанима да остваре тактичку победу против вишеструко моћнијег ривала — овакав исход могао би бити део ширег споразума Кабула и Вашингтона у чијем центру се налази ваздушна база Баграм над којом САД покушава да преузме контролу већ неколико месеци, уз посебно интензивирање како дипломатских напора, тако и отворених претњи од средине септембра.
